Prvi veliki problem srbijanske političke scene jeste ogroman broj „političara“ bez zaokruženog životnog iskustva koji participiraju u političkom životu Srbije. Mnoštvo takozvanih političara nije provelo više od četiri sata iza „tezge“ niti su u širokom krugu prošli pored fabričke hale, da ne govorim o eventualnom ulasku u nju. Po završetku nekakvih studija, na državnim ili privatnim fakultetima, umesto da nekih deset godina rade u svojoj profesiji, po pedeset i više sati nedeljno, stiču znanje i iskustvo u „životnoj školi“ u cilju izgradnje svog pogleda na svet, naši „političari“ prvo ulaze u politiku i tek onda izgrađuju svoj politički pogled na svet. Tačnije, izgrađuju im ga najvećim delom njihovi „lideri“, obično negativni autoriteti, čiji su oni veliki obožavatelji i slepi poslušnici. Njihov jedini cilj je sticanje popularnosti, plitke moći i lično bogaćenje na grbači naroda preko pogodnosti koje im omogućava političko delovanje. Ovakva politička elita, moderni političari, ne mogu i nikada neće napraviti ništa dobro ovoj zemlji bilo da su u vlasti ili opoziciji, a ima ih na obe strane, mnogo.
Drugi veliki problem srbijanske političke scene su „eksperti“ odnosno sveznajući predstavnici kvazielite. Svakoga dana se pojavi neki koji zna šta treba da se uradi kako bi se nekakav problem rešio na najbolji način, a već sledećeg dana se pojavljuje novi, veći „ekspert“ koji ukazuje na gluposti i promašaje prvog i nudi spektakularnije rešenje, mnogo pametnije od onog koji je izneo njegov „ograničeni“ prethodnik. Ovakvi eksperti, na našu žalost, bivaju visoko uvažavani od naših političara opisanih u gornjem pasusu što kolektivnom sunovratu daje posebnu čar.
Treći problem srbijanske političke scene jeste glasačko telo. Ono je podeljeno na veliki broj malih grupacija čiji glasački potencijal ne može obezbediti dolazak njihovog „izbora“ na vlast i na jednu veliku grupaciju koja je na „državnim jaslama“ zaslepljena „glavešinama“ da li iz lične koristi da li zbog potrebe za zloupotrebom iste. Još interesantnije je što lideri opozicionih stranaka koji uživaju podršku ovih malih grupacija svojim delovanjem dovode do međusobnog sukoba svojih pristalica i time svaku mogućnost ujedinjenja glasačkog tela čine beznadežnom. Primera radi onom koji podržava Vuka Jeremića ili Dragana Đilasa onaj koji veliča i kliče Gordani Čomić ili Draganu Šutanovcu je ništavan. Sa druge strane, primera radi, političke opcije koje su u savezu sa političarima iz Srbije 21 glasačima izvan njihovog tabora su u najmanju ruku jednaki njima što u prevodu znači „odvratni“. Ovakva podela glasačkog tela nema kapacitet promena i ne može prerasti u kritičnu masu neophodnu za promene. Kada se ovakvom stanju biračkog tela dodaju „posmatrači“, ogroman broj apstinenata koji godinama unazad izbegavaju izlazak na izbore, a procenjuje se da ih ima više od 3 miliona, izgledi za promenama su beznadežni.
Trenutna vlast mogla bi se okarakterisati kao jedna od najgorih u istoriji Srbije i to iz dva razloga: od dolaska na vlast vladajuća koalicija radi na stalnim podelama u narodu i potpunoj degradaciji ovog društva na svim nivoima, vodoravno i horizontalno. Sistem vrednosti koji plasira vladajuća oligarhija je nešto što sistematski i trajno uništava ovaj narod, a pre svega njegovu omladinu. Podele i nakaradni sistem vrednosti su potrebni i dovoljni uslovi za „istrebljenje“ ovog naroda. To su ujedno potrebni i dovoljni razlozi da se ova vlast skloni sa političke scene. No, ima li ona alternativu i ko je alternativa? Ovo pitanje zaboravite na kratko.
Šta je rešenje? Rešenja nema mnogo. U ovakvim okolnostima u kojem se nalazi društvo, ekonomija i politika Srbije postoji jedno realno rešenje i ono je dosta jednostavno ukoliko među opozicionim liderima postoji volja i želja da promene nešto u Srbiji. Sa druge strane, svako ko nije za ovakvo rešenje, nije opozicija već satelit nakaradnog režima vladajuće koalicije.
Opozicioni lideri moraju da se ujedine i naprave konsenzus oko minimuma nacionalnog interesa. Minimum nacionalnog interesa je stvaranje uslova za raspisivanje fer i demokratskih izbora na svim nivoima, a to znači promenu Izbornog zakona i promenu Zakona o informisanju. Sloboda medija je od presudnog značaja za fer i demokratske izbore. Kao polazna tačka za definisanje modela reforme političkih institucija, a time i Izbornog zakona, mogao bi da posluži Program koji je sastavio Dušan Pavlović sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, a usvojila Nova stranka.
Političkim subjektima u redovima opozicije predlažem da prevaziđu ego i lične sujete te pristupe jedinom mogućem i ne tako prijatnom scenariju stvaranja jedne široke koalicije čiji bi jedini zadatak bio dovođenje zemlje u kolosek normalnosti, a to podrazumeva jedino i samo stvaranje uslova za raspisivanje fer, poštenih i demokratskih izbora na svim nivoima. Podrška zdravorazumske elite i pojedinaca bi bila od ogromnog značaja. Postoje ljudi koji ne mogu doći do izražaja od raznoraznih mediokriteta društva i to je poražavajuće. Njihovo znanje i njihova želja za promenama i uspostavljanjem jednog zdravog sistema vrednosti su od velikog značaja i važnosti za izgradnju modernog, razumnog i mislećeg društva. Ovo nije nemoguće. Nemojmo zaboraviti kako su Deming i Juran izgradili moderan Japan.
Bonus video:
