Priča o „najvećoj pretnji posle Drugog svetskog rata“ čini se povremeno prenaduvanom. Virus je naneo veliku štetu. Uništio je živote i unesrećio ljude. Ali uradio je još nešto: ogolio je naše slabosti. Pored lične preneraženosti, stvarnih žrtava i njihovih najmilijih, trajna poruka ove bolesti biće: osetljiviji smo nego što smo mislili.
Govori se o „najvećoj pretnji posle rata“, znači - ovo je navodno najmračniji čas čovečanstva. Ali ovo nije rat i čoveku padaju na pamet još neki mračniji trenuci. Dramatična retorika ima pre svega za cilj da zbije redove. Najzad, mora se nekako opravdati zašto smo se svi preko noći odrekli velikog dela naših građanskih prava, zašto je zamro javni život, zašto više ništa što sačinjava naše društvo ne funkcioniše. Zatvorene su čak i crkve, sinagoge i džamije!
Realnost je otrežnjujuća. Na osnovu svega što znamo, kovid-19 je bolest koja ozbiljno ugrožava manjinu ljudi. Političari su zaključili da u ime te manjine većinu opterete veoma teškim bremenom. Da li je bilo drugačijih načina, ostaje otvoreno pitanje. I posle svega sa čim čovek mora da računa, ostaće otvoreno. Jer može li se zaista zamisliti kako se po okončanju pandemije donosi opšta presuda da je vlada prebrzo i preoštro reagovala? Ili ćemo pre biti prinuđeni da se i naknadno složimo sa svim jer je ulog isuviše veliki?
Postoji izraz za težnju ka jednoglasnosti koja postaje toliko moćna da potiskuje svaku realnu procenu alternativa: „grupno mišljenje“.1) Pojam potiče iz psihologije 70-ih godina XX veka. Kao u džinovskom eksperimentu, sada mu udahnjujemo život. Ima nekoliko izuzetaka: spisateljica Juli Ceh podsetila je na naš Ustav, prema kome se prilikom zadiranja u osnovna ljudska prava uvek mora izabrati najblaže moguće sredstvo - ali neophodne debate o tome nije bilo. Novinar Heribert Prantl napisao je da se moramo odlučno boriti ne samo protiv virusa već i protiv stava prema kome se osnovna ljudska i građanska prava u doba kriza vide kao balast, teret ili luksuz. Ali to su usamljeni glasovi, i ne uspevaju da se čuju. A u parlamentu nedostaje opozicija.
Strah od bolesti pojeo je demokratiju, a da o bolesti ne znamo mnogo - ili baš zato što ne znamo mnogo. Medicinski statističar Gerd Antes, profesor u Frajburgu i svetski priznati stručnjak u svojoj oblasti, izjavio je za Špigl: „Postoje dva ogromna problema kada su brojevi u pitanju: ne znamo koliko je ljudi do sada zaraženo novim korona virusom niti koliko ih pristiže svakog dana. Pored toga, nejasno je koliko ljudi umire baš od infekcije.“
Ako je to tačno, onda pada čitava vladina korona-politika. Ali, prosto je iščezla izjava stručnjaka. Promakla je i nedoslednost osnovne kancelarkine argumentacije o tome koji uslovi moraju da se ispune da bi restrikcije bile ublažene. Merkel je najpre izjavila da je cilj da se broj zaraženih duplira za deset dana, pa je bila reč o dvanaest, pa o četrnaest dana. Nisu ovde problem brojevi koji se menjaju, za njih je kriva nesigurnost krize. Problem je argumentacija sama po sebi: mi uopšte ne znamo stvarni broj zaraženih, već samo koliko je zaraženih među testiranima.
Ako je bolest već dostigla visok stepen prokuženosti 2), broj inficiranih prosto zavisi od broja testova - a to ništa ne govori o tome koliko je bolest opasna ili zdravstveni sistem preopterećen. Ljudi su požurili da se solidarišu sa najslabijima, iako su za najveći broj njih mere protiv bolesti veća pretnja nego sama bolest. Sve altruisti tamo gde smo do sad pogrešno videli jedino samooptimizatore? 3) Ili omamljenost vanrednim stanjem počiva upravo na tome da ljudi još uvek precenjuju stvarnu opasnost od bolesti? Svi smo mi zatočenici slika iz italijanskog grada Bergama: konvoj vojnih vozila koji dolazi da preuzme kovčege sa mrtvima. Patnju koju je prouzrokovala izolacija teže je predstaviti. Zanemelost usamljenih, bol žrtava porodičnog nasilja, teškoće onih koji su ostali bez posla, strah malih privrednika i preduzetnika. Socijalni radnici mogli bi da nam pričaju o tome. Ali ovo je trenutak samo za epidemiologe.
Korona-doživljaj ući će u naše udžbenike istorije i zbog toga što je reč o prvoj bolesti koja se prenosi preko interneta. Svi mehanizmi moderne medijske histerije ovde su na delu! A umesto da gase, političari i mediji potpiruju požar. Da, u svakom pogledu nedostaje nam imunitet protiv virusa: zdravstveni i društveni. Ova bolest je ozbiljna. Mi smo, pak, od nje načinili katastrofu. (Freitag; Peščanik.net; prevod: J. Todorović Lazić)
1) Izvorno iz engleskog „groupthink“: u psihologiji se izraz „groupthink“ koristi za opis ljudi nesposobnih da pojedinačno preuzmu odgovornost za svoje odluke, pa nekritično pristaju uz ponašanje i odluke grupe. (Prim. prev.) 2) Epidemiolozi ovim izrazom označavaju stepen stečenog kolektivnog imuniteta u populaciji na određeni virus, ovde korona-virus. (Prim. prev.) 3) Samooptimizacija podrazumeva regulisanje nečijeg ponašanja i ljudskog tela, sa ciljem da ih učini što efikasnijim. Izraz izvorno potiče iz informacionih tehnologija, ali se pogotovo na Zapadu preneo u oblast ljudskog delovanja i ponašanja. (Prim. prev.)
Bonus video:
