“Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i - povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu - poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.
Dva neuslišena vapaja dvojice vrlo različitih i udaljenih anonimusa ispremetali su naše predstave o svetu više od govorancija savremenih državnika. Reč je o Kinezu Li Venlijangu i Amerikancu Džordžu Flojdu, čija su mučna umiranja sve nagnala na preispitivanja i smisla postojanja i poredaka koji podanike slatkorečivo “obavezuju” na “bolji život”.
Posredna, a suštinska veza među njima, koji nisu mogli ni da se upoznaju, uspostavljena je baš u vreme kad odnosi između njihove dve zemlje poprimaju obrise modernizovanog Hladnog rata. A sudbine Lija i Flojda dodatno su i uverljivo povećale strahove od obistinjenja prognoze po kojoj će baš Amerika i Kina “dati pečat ovom veku”.
Da se podsetimo kako su njih dvojica dospeli do “žrtvenika slave”. Li je kao lekar prvi otkrio da se u njegovom gradu Vuhanu pojavio novi korona virus, ali su ga vlasti proglasile “sejačem neopravdane panike” i prihapsile. Dijagnozu su mu priznale tek kad je objavljeno da je ta boleština i njega zarazila, a kad je od nje i umro, odale su mu priznanje kao junaku u borbi protiv epidemije. Da su blagovremeno reagovale, katastrofa koja je potom ojadila svet bila bi verovatno znatno manja.
Da se dogodilo to što je izostalo, možda ni Flojd ne bi zabasao u nepriliku koja ga je koštala života. Zbog pandemije je ostao bez posla, kao i 40 miliona njegovih sunarodnika. A onda je falsifikovanom novčanicom, kako je prodavac prijavio, pokušao da u Mineapolisu kupi cigarete. Policajci su ga oborili na zemlju, a jedan od njih kolenom mu je toliko pritiskao vrat, da ga je ugušio. Takvo usmrćivanje izazvalo je proteste i sukobe koji danima potresaju Ameriku.
Oba slučaja na videlo su iznela glavne slabosti dva sistema. Neuvažavanje stručnog mišljenja lekara Lija uvećalo je i nacionalne i internacionalne patnje, a ujedno i potvrdilo do kakvih tragedija mogu da dovedu autokratija i uskraćivanje slobode govora. A nezakonita egzekucija nad Afroamerikancem Flojdom potvrdila je da u Americi još istrajava rasizam i da se on prečesto, pa i do nepodnošljivosti, kako se sada vidi, ispoljava i u mnogo strožem postupanju policije prema rasnim manjinama nego prema belačkoj većini.
Svojevremeno su Amerika i Kina važili za “sijamske blizance” zbog pretpostavljene neraskidivosti njihove ekonomske isprepletanosti. Danas ih niko tako ne proziva, ali bi ista etiketa mogla da se “nalepi” Liju i Flojdu, pošto su, svaki na svoj način, povezali mane dve velesile. I prilično im srozali globalni rejting, čak toliko da će njihove sistemske modele koje one na različite načine teže da izvoze malo ko još želeti da imitira.
Moglo bi čak da se, bar šeretski, kaže da je došlo do malog prevrata jer su se dalekosežnijim, ljudski gledano, pokazale okolnosti žrtvovanja Lija i Flojda nego nesporno strateški važni zamasi Si Đinpinga i Donalda Trampa. Pandemija je osporila moći vladara koje su donedavno izrazito rasle, uz zaoštravanje međusobnih osporavanja, a do simbola objedinjavanja uzdigla dve pojedinačne nevine žrtve sistemskog zanemarivanja.
Kad su se dve različite individualne sudbine toliko povezale da su oko njih uvezale i vascelo čovečanstvo, može li još postojati išta izvan opšte međuzavisnosti koju je potencirao i Covid-19? Krize se u ovom veku, koji se još profiliše, prosto nadovezuju jedna na drugu.
Počeo je terorističkim napadima na Njujork i Vašington, nastavio se invazijama na Avganistan i Irak, finansijskim krahovima od Volstrita, pa svukuda, ratovima sa spoljnim uplitanjima u Siriji i Libiji, autokratskim osporavanjima demokratije, nepodnošljivim rastom nejednakosti, podrivanjem evropske “države blagostanja”. Kao i Trampovom narcisoidnom samovoljom, težnjama Vladimira Putina i Sija da bezgranično “caruju”, klimatskim lomovima, pa i tolikim sakaćenjem prirode, da nam ona “uzvraća” transferom virusa koje više ne može da zadrži u svojim nedrima.
Pandemije više nisu samo biološke, one su i geopolitičke, finansijske i atmosferske, upravo je upozorio Tomas Fridman u Njujork tajmsu. A na ovom mestu pre sedam meseci pisao sam i o “pandemiji gneva”, koja je lane protestima podsetila na domašaje buntovne 1968. Da bi sada bila najizraženija, opet, u američkim izlivima protiv rasizma i policijskog iživljavanja, kao i u opiranju Hongkonžana pekinškoj autoritarnoj centrali koja bi da im umanji protestni razmah autonomne demokratizacije.
Nakupilo se mnogo toga što se teško podnosi. “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i - povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu - poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.
Stoga i dugačak red nereda. Događaji se nadovezuju i kad se raskidaju. Prisećam se kako je slavljen Barak Obama kao prvi crnac (zapravo, melez) na čelu Bele kuće, kao dokaz da je rasizam najzad prevaziđen. Ali nasledio ga je Tramp na talasu “besnih belaca”, da bi sada svoj reizbor doveo u pitanje na talasu “gnevnih antirasista”.
Da bi zaista zavladao poželjni red, izgleda da je neophodna doza nereda. Onolika kolika je neophodna da neodrživosti ne prerastu u građanske ili međudržavne ratove, od kojih se svuda strepi zbog sve upadljivijeg rasta nepodnošljivosti i iznutra i spolja…
Bonus video:
