Razlika između jednopartijskog sistema u kojem su druge stranke zabranjene i onog u kojem nisu je u tome što nevladajuće stranke uvek imaju dilemu da li da sarađuju ili ne. Gde se pod saradnjom može podrazumevati sve, od učešće na izborima i poslovnih odnosa do ideološke i političke saglasnosti s takozvanim nacionalnim i državnim interesima.
Kada se pogleda kako stoje stvari u Srbiji, tu su vladajuća stranka i nekoliko vladinih stranaka, koje su, navodno, u koaliciji sa dominantnom strankom, pa je tu manja stranka koja je ostatak prethodnih režima, koja je takođe u koaliciji s najvećom strankom, a onda je tu Demokratska stranka, koja se neprestano raspada, i druge stranke, koje su u najvećoj meri nastale cepanjem Demokratske, a onda je tu i niz manjih stranaka koje se nadaju da pređu cenzus i postanu skupštinske stranke. A onda su tu još i neparlamentarna opozicija, koja pokriva svaku moguću ideološku ili političku struju. Ostavljam po strani stranke manjina, koje su po prirodi stvari upućene na saradnju s vladajućom strankom.
E sada, u Srbiji je nastao jednopartijski sistem kao podrška ličnoj vlasti. I sa ovim tek održanim opštim izborima sistem lične vlasti je konačno uspostavljen. Ono što je tu zanimljivo jeste da to zaista nije moralo tako da se završi. Zašto? Zato što je bojkot mogao da uspe.
Ako se pogleda izlaznost u Beogradu, tu je bojkot očigledno uspeo. Konačni podaci o izborima nisu mi poznati, ali ako je preliminarna ocena o izlaznosti od 35 odsto tačna, onda dominantna stranka nema potrebnu podršku u Beogradu. Što je neće sprečiti, kako se čini, da preuzme vlast u gradu i u svim njegovim opštinama. Isto važi praktično u celoj zemlji - što se vlasti tiče, ne što se izlaznosti tiče.
Ukupna izlaznost je, opet prema preliminarnim rezultatima, oko 50 odsto po Republičkoj izbornoj komisiji, a nešto manje po posmatračima izbora. Ako se ne računaju nevažeći listići, onda je zapravo već broj onih koji su glasali, a nisu, recimo, odlučili da ne glasaju, mada ne i da se ne upišu i ne ubace glasački listić, negde oko 45 odsto u najboljem slučaju.
Neka su sve opozicione stranke koje su izašle na izbore ostale kod kuće, čak i ne agitujući za bojkot, to bi izlaznost dovelo do 40 odsto u Srbiji i verovatno do jedva preko 30 odsto u Beogradu. Sastav Skupštine bio bi isti kao što će biti i sada, ali ne bi bilo ni na koji način nejasno da se ovim izborima zapravo uspostavlja ne samo jednopartijska već lična vladavina.
To bi se moglo smatrati uspehom, pa kako bi to bio bojkot, izričit ili prećutan, to bi značilo da je bojkot uspeo. Kako je malo trebalo, može se dakle zaključiti da je bojkot mogao da uspe. I da nije bilo neminovno da se raspravlja o tome da li je vlast legitimna ili nije.
Kada je tako da je bojkot mogao da uspe, ali nije, bar ne nedvosmisleno (mada u Beogradu nesporno jeste), to ima rđave posledice. Jer, ako se autoritarna vlast, ili u prevodu lična vlast, stabilizuje, kao što bi moglo da se dogodi jer je tu pobeda na izborima, sledeći izbori će biti masovni po izlaznosti, sa svim Vladinim i skupštinskim strankama koje su i sada tu. Jer će opozicione stranke, one koje još preostanu, biti gurnute na marginu. Ljudi često gube iz vida koliko autoritarizam u usponu zna da zauzme sav politički prostor.
Neki komentari upozoravaju da je sada sva odgovornost na jednoj stranci i na njenom vođi. To je, međutim, cilj uspostavljanja lične vlasti. Jer to sve druge čini zavisnim od vlasti. Lična vlast je sistem zavisnosti, gde dominantna stranka zavisi od vođe, a narod od dominantne stranke i, dakle, od vođe. To je ono što se uspostavlja ovim izborima. Sva vlast, ili odgovornost, što je sinonimno u ovom kontekstu, u rukama je jednog čoveka.
Stranke koje su izašle na izbore, a koje su mogle da doprinesu uspehu bojkota koji je, sada se vidi, bio ostvariv, potpuno su pogrešno razumele zašto se ovi izbori održavaju i šta na njima nastaje. Neverovatno je da su računali da će, pošto je cenzus smanjen, ući u Skupštinu. Zašto bi to bilo u interesu dominantne stranke i njihovog vođe?
Ako dobro razumem, pobednici su spremni da prihvate ponudu saradnje poraženih, što je upravo karakteristika jednopartijske vladavine i pogotovo one koja je sredstvo lične vlasti.
Bonus video:
