Pare iz državnog budžeta održale su “iznad vode” mnoge male preduzetnike u proteklom razdoblju, ali korona epidemiji zasad se ne vidi kraj, pa nervoza hvata ne samo privrednike i potrošače nego, čini se, i ljude koji kreiraju ekonomsku politiku.
Pre neki dan nova šefica Evropske centralne banke Kristin Lagard izjavila je da će ekonomska kriza izazvana pandemijom koronavirusa “duboko promeniti” privredu u svetu, a pre svega će “ubrzati digitalizaciju u uslugama i automatizaciju industrije”, te da je u tom smislu “Evropa u odličnom položaju” jer je na tom putu već odmakla u skladu sa već ranije uočenim neophodnostima. Pri tome, dodala je da će kriza “smanjiti lance snabdevanja oko 35 odsto i dovesti do povećanja robotizacije u industriji od 70 do 75 odsto”.
Mi u Srbiji, kao i u većini drugih zemalja u razvoju, nemamo mnogo razloga da se radujemo povodom ove ocene o “odličnoj evropskoj poziciji”, ukoliko se ona uopšte može prihvatiti kao celovita i dalekovida. Pošto Evropa ne živi samo od unutrašnjeg tržišta nego u velikoj meri od globalnog, postavlja se pitanje šta mnogim siromašnim zemljama može doneti spomenuto “smanjenje lanaca snabdevanja”, osim novog ekonomskog zaostajanja i pada ili stagnacije kupovne moći njihovog mnogobrojnog stanovništva. Ko će onda pazariti znatan deo proizvoda evropske “robotizovane industrije” u budućnosti?
Naravno da se ne vredi vajkati što će roboti zameniti mnoga radna mesta u Evropi, koje sada još popunjavaju gastarbajteri iz zemalja s hroničnom nezaposlenošću, ali bi se Lagardovoj moglo zameriti da se i ona zanosi iluzornom predstavom da Evropa može u “duboko promenjenom svetu” zadržati poziciju najudobnijeg i naprijatnijeg kontinenta za život njenih građana, dok bi ostatak sveta tonuo u novo siromaštvo.
Da ni u samoj Evropi, to jest u Evropskoj uniji, još nema jedinstvenog pogleda na razdoblje privrednog oporavka posle Covida-19, videlo se i početkom jula, na samitu zemalja Višegradske grupe u Varšavi. Kako javljaju novinske agencije, na tom samitu je poljski premijer Mateuš Morovjecki posebno istakao da se sredstva iz fonda EU namenjena privrednom oporavku (govori se o 750 milijardi evra) moraju deliti “fleksibilno, prema potrebama država članica”, te da države koje su bile uspešne u suzbijanju Covid-pandemije ne smeju biti “kažnjene” manjim kvotama pomoći. Kad Višegradska grupa kaže da se novac mora deliti “fleksibilno”, to je u skladu s njenim nadanjem da je dovoljno brojna da može iščupati više novca od EU nego što joj se nudi i da može suzbiti ideje da se i ova pomoć “uslovljava” stanjem u nacionalnim pravosuđima (pravna država) i u poštovanju građanskih sloboda (princip demokratskih vrednosti) u državama članicama (Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska). Navodno se kod poštovanja pravne države i demokratskih vrednosti “ne mogu izraditi objektivni kriterijumi”.
Ova dva “isečka” iz svetske rasprave o tome kako spasavati svetsku privredu od korona krize navodim ovde samo zbog toga što se stiče utisak da svi osećaju da “duboke ekonomske promene” neumitno dolaze, ali malo ko zna šta valja činiti da terapija ne dotuče bolesnika. To je naročito vidljivo kod nas u Srbiji. Naime, ministar finansija Siniša Mali, kao po predizbornoj inerciji, i dalje govori o tome koliko je država pomogla zaposlenima i građanstvu, pa ističe da je reč o pomoći od oko 2,3 milijarde evra. Uoči isplate treće tranše pomoći za isplatu minimalaca za 1.042.114 zaposlenih (8. jula), on ističe da je za tu svrhu ukupno izdvojeno 94 milijardi dinara ili oko 800 miliona evra. Ova podrška je doista značajna, ali kako ćemo dalje, narednih meseci? Pare iz državnog budžeta održale su “iznad vode” mnoge male preduzetnike u proteklom razdoblju, ali korona-epidemiji zasad se ne vidi kraj, pa nervoza hvata ne samo privrednike i potrošače nego, čini se, i ljude koji kreiraju ekonomsku politiku. Jer, one pare koje deli država prvo treba sakupiti od istih tih privrednika i građana, pa se možemo naći u vrzinom kolu iz kojeg nema racionalnog izlaska.
(novimagazin.rs)
Bonus video:
