Katastrofa koja se dogodila u bejrutskoj luci i usmrtila skoro 150 ljudi, uz preko 5.000 ranjenih, nije mogla da se dogodi u gorem trenutku. Od oktobra 2019. Liban je u velikoj ekonomskoj i političkoj krizi. Libanska ekonomija je u slobodnom padu praćenom hiperinflacijom, rastom nezaposlenosti i nestašicama. Mnogi građani su na ivici gladi. Kombinacija krize i epidemije korone, koja je samo pogoršala ekonomski slom, gurnula je Liban na ivicu ponora. A onda se dogodila eksplozija. Ovakav događaj bi uzdrmao stabilnost svake države, ali za Liban će ovaj izazov biti mnogo veći.
Sa državnim aparatom koji godinama ne funkcioniše, sa korumpiranim političarima i višemesečnim uličnim protestima libansko društvo je izgubilo poverenje u sposobnost institucija da zemlju izvedu iz krize, pobrinu se za povređene, istraže uzroke eksplozije, pronađu odgovorne i učine sve da se ovakva katastrofa ne ponovi. Libanci su inače navikli na život u senci nasilja izazvanog unutrašnjim sukobima i od strane suseda, uključujući i Izrael. To je svet ponosan na svoju izdržljivost, za koju dobija pohvale i od međunarodne zajednice koja ovu zemlju doživljava kao ekonomsko čudo koje se obnavlja uprkos izazovima i teškoćama.
Ta otpornost, prava ili imaginarna, sada je na posebnom ispitu. Da li će ova kriza slomiti Liban kao u građanskom ratu koji je potrajao od 1975. do 1990. ili će dovesti do korenitih promena i rešavanja problema u ovoj državi? Iz toga sledi nekoliko pitanja koja su za sada još uvek bez dobrog odgovora.
Talas protesta koji je zahvatio Liban od oktobra 2019. doveo je do pada vlade Saad Al Haririja i uspostavljanja nove vlade na čelu sa Hasan Al Diabom, ali ona nije donela tražene promene. Pitanje je da li će strašna nesreća u luci Bejruta pokrenuti nove političke snage? Ako se pokaže da je eksplozija radikalna posledica nemara od strane državnih službenika, da li će to dovesti do korenite promene u državi i oslabiti snagu vladajuće elite?
Paradoksalno, Hezbolah je postao okosnica odbrane starog sistema, koji protestanti pokušavaju da uklone od oktobra prošle godine. On nije povezan sa eksplozijom u lučkom magacinu punom amonijum nitrata, ali činjenica je da su pod njegovom vlašću mnogi drugi magacini napunjeni oružjem. Hezbolah se neće odreći tog oružja niti prestati da se meša u rat u Siriji ili odustati od svoje borbe protiv Izraela.
Možda Hezbolah ima potrebnu snagu i kapacitet da pomogne u obnovi Bejruta, kao što je već činio posle Drugog libanskog rata 2006. kada je predvodio obnovu mnogih gradskih četvrti uništenih od strane Izraela. Naredni dani i meseci su kritični za ovu organizaciju, koja pruža usluge u kojima je država zakazala (vojna bezbednost, socijalna pomoć, građevinarstvo) - u simbiozi sa državom, ali bez odgovornosti za nju.
Da li će ova strašna nesreća dovesti do preokreta u višemesečnim pregovorima libanske vlade sa MMF-om o paketu pomoći libanskoj ekonomiji? Jedan od problema je to što su predstavnici vlade i banaka u ovim pregovorima upravo ljudi odgovorni za izbijanje krize. Sjedinjene Države su uslovile međunarodnu pomoć isključivanjem Hezbolaha iz ovog aranžmana, ali to je u trenutnoj raspodeli moći u Libanu skoro nemoguće. Posle eksplozije 4. avgusta Liban je preplavljen obećanjima pomoći od strane međunarodne zajednice. Ta pomoć bi mogla da spase i vladajuću elitu koja bi bila u poziciji da je preuzme i upravlja njenom raspodelom.
I za kraj, predlog izraelske vlade da ponudi pomoć Libanu u prevazilaženju krize je kuriozitet u diplomatskim odnosima, jer Liban naravno neće pristati na ovu pomoć, pre svega zbog loše zajedničke istorije u zemlji kedrova. Ali možda će ovaj potez Izraela pokrenuti regionalnu imaginaciju u pravcu nove stvarnosti u kojoj Izrael ima normalne odnose sa svojim susedima. I u kojoj bi ova pomoć bila moguća i prihvaćena sa zahvalnošću. U međuvremenu, saosećamo sa stanovništvom Libana. Saosećamo i sa ogromnim brojem izbeglica u ovoj zemlji, koja je najsličnija Izraelu od svih drugih na Bliskom istoku.
(Mekomit; Peščanik.net; prevod sa hebrejskog Alma Ferhat)
Bonus video:
