Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.
Koliko je nepoverenje u vlasti i političare širom sveta svedoče nebrojeni protesti, koji manje-više ne dovode do nekog rezultata i koji manje-više ne dovode do snaženja opozicije - pre bi se reklo upravo suprotno - dovode do njenog cepanja na manje delove koji se kasnije udružuju, samo sa sve više lidera, što stvara bazu za ponovno cepkanje. Slični procesi postoje u mnogim strankama na vlasti, pa interes birača za izbore slabi kao odraz nepoverenja da se išta može promeniti osim da Kurta i Murta promene mesta.
Posledica talasa sveopšteg i geografski univerzalnog nepoverenja osećamo i mi; nekako kao destrukciju i deformaciju uloge stranaka u političkom životu. Stranke postaju interesna udruženja i najozbiljnije berze veze. Zato u novim demokratijama i imamo neverovatan broj stranaka (Srbija oko 120, Hrvatska preko 160, BIH skoro 150, Crna Gora oko 50). Ne bi trebalo da čudi ni bujanje broja članova stranaka na vlasti i pojava velikog broja “višestranačkih ličnosti” koji nisu stizali da se iščlane iz svojih prethodnih interesnih udruženja (rekla bih da je tako pre zbog veza koje se tako stiču nego zbog eksplicitnih sinekura ili strahova). Kada se tako gleda na stranke, poverenje u njih bilo bi čudo. Kao posledica tog nepoverenja opšte je prisutan i izostanak konsenzusa za rešavanje i najbitnijih problema države. Iz sveta ima mnoštvo primera - od Bregzita, koji je duboko podelio britansko društvo, do žutih prsluka, koji su oslabili i vlast i opoziciju u Francuskoj, pa ako hoćemo i do našeg kritizerstva bilo kakvog pokušaja rešavanja kosovske krize.
Međutim, korona-kriza donela je nedvosmisleno i štetnu pobedu nepoverenja. I ne samo to, nego mi se čini da nam je oduzela ekskluzivnost u brzini širenja besmislica vezanih za “teoriju zavere”. Poplavu medijskih teorija zavera prati poplava političkih insinuacija o teoriji zavere, i to takvih da, čak i ako postoje neke zle namera oko ovog pitanja, potpuno su kamuflirane tim mnoštvom teorija. U tom kontekstu se olako čitaju lekcije iako se, izgleda, stvarno malo zna o prirodi i moćima Covida-19. Kako smo izgubili primat u širenju teorija zavera, tako smo požurili da budemo prvi koji će, rečnikom teorija zavere, iako uvijeno, napasti i medicinsku struku i ljude koji o tome brinu, pa čak i one koji danonoćno vode tešku bitku za zdravlje. Na meti su se našli oni koji svakodnevno javno iznose podatke i odgovaraju na sva moguća pitanja - što je retkost, jer se vlasti i struka u većini zemlja koriste pre svega saopštenjima. Nepoverenje i zavereničke priče pobedili su i ovde gde nikako nisu smele. I u tom verbalno-medijskom okršaju vlasti i onih protiv njih jedino što raste jeste nepoverenje. U sve i svakoga!
Bonus video:
