Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.
Na finalnim konvencijama tamošnji republikanci podržali su Donalda Trampa da ostane u Beloj kući, dok su demokrate zadužile Džoa Bajdena da ga na predstojećim predsedničkim izborima iz nje istera, pri čemu se obe strane nisu libile da upozore kako bi poraz njihovog favorita označio “propast Amerike”.
Zazvučalo je kao da je tamo sada doguralo do pitanja “biti il’ ne biti”, uz slutnju da nije isključena ni parafraza “biti il’ prebiti”.
Ozvaničenje duela Tramp - Bajden nije umanjilo bojazni da bi izborne radnje na najvišem nivou mogle da skliznu u metode unutrašnjeg hladnog rata. A pomaljaju se i strepnje od izbijanja šireg građanskog konflikta.
Trampisti optužuju rivale da su “trojanski konji radikalnog levičarenja” koji žele da izmene identitet nacije i usade joj socijalizam umesto kapitalizma. Demokratama prebacuju i da je njima Amerika više ideja nego realnost i da kao takvi podstiču antirasističke nemire s takođe prevratničkim, mada ničim dokazanim ciljem da belcima oduzmu premoć koje ovi ne bi da se odviknu.
Bajdenovci pak sugerišu da je svojim nemarom i potcenjivanjem opasnosti od koronavirusa aktuelni predsednik “odgovoran za smrt desetina hiljada (zaraženih) sunarodnika”. I da je, u celini uzev, kriv kako za tragično nepoštovanje saveta medicinske struke tako i za istrajna podrivanja i nacionalnih i internacionalnih institucija, pri čemu je došlo do pada i domaće ekonomije (uz rast nezaposlenosti) i ugleda SAD u svetu.
Postoje ipak i pogledi koji im se podudaraju. A i to, nažalost.
Jedan drugog, naime, složno smatraju nesposobnim za najviše državničke dužnosti. Bajdenu (77) se zamera što za skoro pola veka na značajnim funkcijama nije pokazao ništa naročito, uz sklonost ka spoljnom intervencionizmu (i na prostoru bivše SFRJ). Spočitava mu se i da je već dva puta neuspešno, unutar stranke, učestvovao u trci za predsedničku kandidaturu, a i da je posle Baraka Obame prednost u partijskom kandidovanju dobila Hilari Klinton iako je njemu, kao potpredsedniku, takva šansa prosto sledovala.
Trampu (74) se istovremeno prebacuje samovolja, nepoznavanje osnova unutrašnje i spoljne politike, narcisoidnost, komandovanje tvitovanjem, davanje prednosti lojalnosti nad profesionalizmom, favorizovanje ličnih i porodičnih interesa, odbojnost prema “preopširnom” štivu. Pa i insistiranje da je, iako vladajući, on prava opozicija sistemu koji je, po njegovom mišljenju, toliko zabasao u globalizaciju, da je zanemario nacionalne prioritete. O tome posredno svedoči i izjava njegove kćerke-savetnice Ivanke da je “on promenio Vašington, a ne Vašington njega”…
Obojici se, međutim, zamera da po nizbrdici idu ka vrhu. Da svoje prilike za mesto “najmoćnijeg čoveka u svetu” uzdižu, dok se pod teretom krize sunovraćuje poverenje građana u političare i produbljuje društvena polarizacija.
Lakše, čini se zasad, uspeva Trampu da deli nego Bajdenu da objedinjava. Doduše, izazivač ima anketnu prednost, ali ona povremeno kleca iako bi nacionalne traume zbog pandemije i uličnih nereda trebalo osetno da mu povećavaju podršku.
Paradoksalno, ali kao da obojica računaju da loša opšta situacija ide u korist “meni”, a na štetu “njemu”. Trampu se čini da će mu pristup “zakon i red” protiv rušilačkih grupa (otpadnika od velike većine mirnih demonstranata) ojačati izbornu bazu dobrim delom sačinjenu od “besnih belaca”. Bajden pak veruje da će situaciju smiriti na drugi način - naznakom da Amerika zaslužuje važne reforme i u regulisanju odnosa među rasama i u jasnijim smernicama za snage reda.
Američki predsednički izbori uvek su imali globalni značaj, ali sada deluju i opasno po ostatak (već poprilično traumatizovanog) sveta, upozorio je bivši nemački vicekancelar, socijaldemokrata Zigmar Gabrijel. U Prodžekt sindikejtu on izražava bojazan da tesan rezultat (s nepriznavanjem ishoda) dvoboja Tramp - Bajden ima potencijal da izazove duboku ustavnu krizu, pa i nasilje. Ako bi se oštre deobe u SAD prelile na spoljnu politiku, dodaje, odatle bi mogle da prerastu i u najveću bezbednosnu pretnju svetu.
Čini se stoga da nije preporučljiva logika “što gore po Ameriku, to bolje po svet”. Bolje bi za sve bilo da joj se uputi globalni apel da demokratski smiri samu sebe. Zarad njenog i opšteg dobra.
Tri televizijska duela Tramp - Bajden, od kojih je prvi zakazan za 29. septembar, trebalo bi da pomognu biračima da se lakše opredele. Savetnik davnašnjih američkih predsednika Bernard Baruh svojevremeno je preporučivao: “Glasajte za onog ko najmanje obećava; taj će vas najmanje razočarati”.
Kad su savete dotičnog (doduše, mahom ekonomske) slušali lideri mnogo značajniji (Vudro Vilson i Frenklin Delano Ruzvelt) od aktuelnih predsedničkih kandidata, možda će i moderni birači poslušati njegovu navedenu preporuku. Neće im biti lako jer će je Tramp i Bajden svojski zatrpavati lavinom obećanja dok na društvenoj nizbrdici grabe ka političkom vrhu…
Bonus video:
