Sve smo se dogovorili!
Nakon trideset godina čekanja ovaj namučeni svijet je dočekao.
Pobijedio je i jedan običan čovjek iz mog kraja, težak i inadžija. Sljedeći dan,ipak, nije umio da proslavi, nije se čak ni napio. Morao je da trese i kupi šljive - stara barča požegača iz Titovog vremena koja je nekim čudom preživjela smrtonosnu šarku. Sreli smo se na seoskom sokaku. Kaže mi; dočekasmo i ovo! Smijem se i kažem; dočekasmo!
Krsti se krvavim rukama načetim mnoštvom pakosnog šljivovog trnja i čaporja.
- Meni će sve biti isto, samo mi je žao što posustaje snaga i što mi ode život niušta!
- Nemoj tako, glavu gore! Nije važno koliko je života ostalo nego koliko će biti lijepih dana.
- E, to sam ti ja rekao prije dvadeset godina, i milo mi je da si zapamtio. Moj Gorane, duša mi je puna ko puna kuća ali mi je zapelo na vrh grla pa ne mogu da izdušim. Nijesam ti jutros zvao ni jednog komšiju da se malo jackam i peckam; ne mogu, ne da mi ponos da zadirkujem. Djeca su mi se poskitala. Onaj najstariji je slavio cijelu noć u Berlinu, a ja ležim i ćutim...samo molim Boga da šta ne zamute, da ne polome ovaj narod, samo da bude mirno i da se ne vrate.
- Biće to dobro brate moj dobri. Pametno ćemo!
- Dajte im sve, sve... Dajte im i što ne traže. Čovjek ima samo ono što da! Znam ja šta je politika i kako mora. Dajte im sve...Samo da na kakvoj nesreći ovaj opet ne uzjaše, da ne baci kakvu špicu među vas...Dajte im sve, sve, samo dušu ne daj nipošto - ni tvoju, ni moju. Duša je svetinja!
Razišli smo se, ja prema Crkvi, a on među šljive, obojica da se pomolimo Bogu.
Sve smo se dogovorili!
Pričam mojima da sam ga sreo i da smo se ispričali. Vele, da sam nešto preumio, da to nije mogao biti on, da je u bolnici, da mu je to brat od strica.
- On jedva diše, iskopnio je, duže od mjesec ne ustaje, ponijela ga je bolest, prepolovila.
Nisam se opirao.
A bio je on, siguran sam. Kopnio ili ne kopnio, bio je!
Nigdje kao po pustim selima, po sokacima i izlokanim putevima ne može biti čudnih i nemogućih susreta. Tumaraju ljudi, sjenke, seni, jauci, urlici, davna veselja, smrti, neka djeca sto su davno porasla, majke što su umrle od iščekivanja nenadne sreće i neki ljudi ruku krvavih od šljivovog trnja. Bio je ti on i sve smo se dogovorili.
Čovjek je kao Bog.
Zapne mu nešto u vrh grla i ne može da se raduje, sramota ga od vlastite sreće kao i od tuđeg stida. Samo, čovjek ne umije, a Bog umije sve ali neće, niti se smije, niti plače.
Dogovorili smo se.
Ne damo dušu nipošto.
Ne damo Svetinje!
Idem sjutra da mu zapalim svijeću u onom šljiviku iz Titovog vremena. Za njega, za selo, za majke i sjenke.
Ko nije našao Boga među šljivovim trnjem neka ga ne traži ni u Jerusalimu.
Bonus video:
