U načelu, strani preduzetnik ne bi trebalo da ima neku prednost nad domaćim, kao uostalom i obratno. To bi trebalo da je načelo konkurencije u Evropskoj uniji, ali bi trebalo da je u interesu i zemljama koje nisu članice. Uzmimo primer privatizacije, bilo gde. Ako je strani preduzetnik spreman da plati više nego domaći, to bi trebalo da je zato što može više da zaradi koristeći sredstva koja je kupio. To obično znači i da bi trebalo da ima interes da dodatno uloži u taj posao, koji god da je, sve dok na njemu ne može da zaradi više nego na nečem drugom.
To bi trebalo ne samo da je u njegovom interesu već i u interesu privrede u celini jer bi se povećao ukupni dohodak, a i javni prihodi. Koji bi mogao da bude interes privrednih vlasti da svejedno izaberu domaćeg, a ne stranog investitora?
U demokratskom sistemu domaći preduzetnik glasa, a strani ne. Uz to, glasaju i zaposleni. Preduzetnici bi mogli da utiču na vlasti, glasom i novcem, da ne posluju sa strancima, a zaposleni bi mogli da glasaju protiv toga da domaći preduzetnici ulažu u druge zemlje. To ne važi samo u slučaju privatizacija već i generalno. Nije toliko reč o privrednim prednostima domaćih, za razliku od stranih ulaganja već je više reč o interesima preduzetnika i zaposlenih. Tako da nije nerealno očekivati da su demokratske zemlje više sklone protekcionizmu kada je reč o kretanju kapitala nego one koje to nisu. To ne mora da bude od velikog značaja ukoliko je privreda otvorena, dakle izvozi i uvozi značajan deo ukupne proizvodnje.
Kod zatvorenih privreda, međutim, to ima značajne negativne posledice. Opet, kada je jednom privreda značajno izložena stranom tržištu, manji su otpori prekograničnom kretanju kapitala jer poslovi i zaposlenost već zavise od stranih tržišta. Tako da nije neočekivano da je sa liberalizacijom trgovine postepeno došlo i do liberalizacije finansijskih i tržišta kapitala. Od najveće je važnosti kod svega toga da su pravila za sve ista, što pored ostalog znači da se poslovi, pa i oni sa državom, ne mogu obavljati, a da nisu u skladu s pravičnim pravilima konkurencije.
Drukčije stoji stvar sa autokratskim režimima. Često se govori o zarobljenim državama, recimo u Srbiji i Crnoj Gori, ali i drugde, naravno, ali zarobljenost je problem za autokratske države. Uzmimo primer Rusije. Putin je strepio od oligarhije, pa je gledao na različite načine da ih kontroliše. Kako je najveći broj oligarha vezan za neki prirodi resurs, oslanjanje na strana ulaganja nije valjana alternativa jer bi to bila oligarhija koju je teže kontrolisati. Tako da je najbolje da oni koji žive od neke rente zavise od Putina, pod pretnjom konfiskacije ili prodaje nekome drugom. Autokrata ne može da dozvoli da ga oligarhija zarobi, kao što ne može ni da se osloni na glasače jer bi za to bila potrebna sredstva kojima raspolažu ljudi s novcem.
Uzmimo pak autokratu u zemlji koja se industrijalizuje jer joj, recimo, nedostaju prirodna bogatstva. Tada ima smisla da se autokrata više osloni na strana ulaganja jer se time ograničava eventualan uticaj domaće oligarhije. Pored toga, poslovi koji se sklope sa stranim preduzetnicima mogu da budu unosniji za autokratu i mogu možda lakše da se sakriju. Uz to, eventualni pritisak iz inostranstva je manji. Kako je reč o industrijskoj, građevinarskoj ili trgovačkoj oligarhiji, ograničavanje konkurencije je dovoljno, dodatne olakšice ili pogodnosti nisu neophodne.
Uzmimo sada Kinu za primer. Ona se mnogo oslanjala na strana ulaganja jer stranci ne predstavljaju pretnju autokratiji, posebno ukoliko je reč o industrijskim ulaganjima. Kada je, opet, reč o kineskim ulaganjima u strane zemlje, ona su usmerena na primarnu proizvodnju i na infrastrukturu jer se time postiže uticaj na politiku zemlje. Postoje, naravno, i komercijalni razlozi kineskih ulaganja, posebno kada je reč o povećanom pristupu tržištima.
Uzmimo sada autokratu male zemlje kao što je Srbija, koji ne bi da zavisi od domaćih preduzetnika jer bi oni mogli da zarobe državu, a svakako ne bi da se osloni na izbore, gde bi takođe morao da vodi računa o zaposlenima i o novcu oligarha. Tako da je autokrata male zemlje skloniji da sklapa poslove sa strancima, bilo da je reč o ulaganjima u industriju, ili u trgovinu, ili prirodne izvore.
To uspostavlja odnos zavisnosti zaposlenih sa autokratom, koji opet jeste koristan stranim ulagačima jer je garant stabilnosti. Ta je zavisnost posebno velika kada je reč o ulaganjima u primarni sektor, a i gde se poslovi zasnivaju na kreditu.
Konačno, u autokratskom režimu strana konkurencija čini domaće preduzetnike zavisnim od autokrate. Tako da nije reč o zarobljenoj državi već o zarobljenoj privredi. Tako da kada se stalno ističe kako je autokrata otvorio ovu ili onu fabriku sa svojim stranim prijateljem, to je znak zarobljenosti privrede. U nekom času će autokrata svima postati teret, ali to može da potraje.
Bonus video:
