Ima tome već pet-šest meseci kako nam se u rečnik i jezik nekako ušnirao izraz „nova normalnost“.
Poreklom od SF autora Roberta A. Hajnlajna, koji je svoje „novo normalno“ prvi put upotrebio u romanu „Luna je okrutna ljubavnica“, ovaj novonormalni termin upotrebljavan je i da bi se opisivalo kako će ljudi živeti posle svetske Finanskijske krize 2008. godine. Pa evo tog složenog neologizma i sada, u vremenima Kovida, kad baš ništa ne izgleda normalno: „nova normalnost“ se nudi kao neka vrsta globalnog sertifikata, koji se izdaje svačem nenormalnom, e a da bi mogli lakše da ga prihvatimo kao način kako ćemo živeti u budućnosti, a bez mogućnosti da se ikad vratimo na staro. Uh, što to nekako zvuči poznato.
Bacimo na ovom mestu pogled na neke stare ovdašnje normalnosti. Pa na primer na to da je bilo normalno da mladi glasaju za budućnost zemlje rukama i olovkama, a ne nogama i radnim dozvolama u Nemačkoj. Ili da je bilo normalno da izbori služe tome da ljudi iskažu mišljenje o karakteru vlasti - a ne o potrebi nestajanja opozicije. Normalno je bilo i da mediji daju prostor za obe strane u nekom sporu; da se o svemu pita više no samo jedan čovek; da sadašnjost nije najbolja u savremenoj istoriji; da bolja budućnost nije nešto što već drugi, najviše treći put biva najavljivana da dolazi za dve, najviše tri godine. Dakle, normalno. Bilo nekad. Ili je makar moglo biti, ali nije. Nego, ima ovo „novo normalno“. U kome mi živimo već nedefinisano dugo. A sigurno mnogo pre no što je „novo normalno“ postalo koncept sa čime se čitav svet sada upoznaje.
Ljudi sa ovih područja su, da pojednostavimo, pioniri „novog normalnog“, odnosno navikavanja na gore; da se više ne foliramo šta „novo normalno“ zapravo znači. Današnja politika, kultura, ekonomija, imenujmo bilo koju oblast društvenog ili državnog života ovog našeg lokalnog ili regionalnog Okruženja, nove su normalnosti sa kojima smo se morali sroditi sa svakim novim ratom, svakom novom tranzicijom ili njenom fazom, svakim novim mandatom čega god ili koga god novonormalnog – svega što je pred nama iskrsavalo gutajući svaku staru normalnost. I pride svaku normalnost koja bi eventualno mogla da nastane, te da tako pomogne da nas „novo normalno“ zaobiđe.
Stanovnici razvijenih i (samim tim) razmaženih zemalja verovatno teško podnose „novu normalnost“ jer se sa njom sreću ili retko ili po prvi put. Za nas ovde, „nova normalnost“ predstavlja decenijski normalnu pojavu: mi ćemo danas lako podneti maske, fizičku distancu, izbegavanja ili zabranjivanja okupljanja, karantine ili štagod „novonormalno“. Jer je nama to samo još jedna stavka sa spiska šta se sada više ne može, a ranije se moglo. Ili šta je to novo loše došlo, i to tako da se ono nešto staro i dobro više neće vratiti. Jačanje radikalizama i demagogija, padovi ekonomija, siromaštvo i nezaposlenost kao posledice istorijskih stresova - sve ono što bi u okviru „nove normalnosti“ moglo da zadesi preplašeni razvijeniji svet, to je nama novonormalni mačiji kašalj, koga smo toliko puta već iskašljali. „Nova normalnost“ je, dakle, nešto sasvim normalno u svetu u kome živimo mi, a koji, evo, postaje svet u kome će živeti i taj neki ostali Svet. I nekako mu dođe normalno da se malo i oni sa time upoznaju. I da teret novonormalnog malo skinu sa naših pleća. Nama ga je više preko glave.
Što je nekako i normalno.
Bonus video:
