Novi jesenji nalet pandemije izazvane covidom-19, kako u Srbiji tako i širom sveta, vraća u naša razmišljanja o ekonomskoj budućnosti strahove od katastrofe velikih razmera. Znaci da te strahove imaju i profesionalni upravljači privrednim perspektivama danas su mnogobrojni - ne samo zbog opasnosti od terora koronavirusa nego i zbog činjenice da se nešto značajno menja u pogledu na razvoj svetske privredne strukture i na tehnološke promene koje će izazvati novu preraspodelu kapitala i profita na Zemljinoj kugli.
U tom smislu navešću samo jedan primer koji me proganja ovih dana iako je reč samo o jednoj vesti na koju trenutno malo ko obraća pažnju. To je vest da je čuvena naftna multinacionalna kompanija Šel objavila plan gašenja osam od svojih 14 rafinerija nafte. Dakle, ako menadžeri jednog Šela (sa sedištem u Hagu, a sa pretežno britansko-holandskim kapitalom) procenjuju da treba više nego da prepolove kapacitete svojih rafinerija, to je pouzdan znak da će “era nafte” u svetu biti okončana i pre 2050, kako je ranije bilo procenjeno. Nije samo reč o invaziji automobila na električni pogon već o potrebi radikalnog smanjenja troškova.
Dakle, ako taj Šel, koji je svojevremeno bio svetska kompanija s najvećim profitima i imovinom na svetu (sa oko 93.000 zaposlenih i poslovima u preko 100 zemalja), kaže - idemo na obnovljive i održive energije, selimo kapital u nove energetske izvore i tehnologije i u tom pravcu menjamo investicione planove, onda to liči na poznatu tranziciju poslovnih projekcija američke duvanske industrije od pre dvadesetak godina, kada se ova moćna privredna grana prešaltovala na proizvodnju hrane.
Ne tako davno, u periodu između 2001. i 2008, kada su cene nafte bile povećane sa 30 na preko 100 dolara po barelu, poznati američki političar i analitičar Henri Kisindžer ocenio je da je to bio “najveći transfer bogatstva u ljudskoj istoriji”. Na primer, samo 2008. poznati naftni kartel zemalja izvoznica nafte OPEC (bez Rusije i Norveške) zaradio je od prodaje nafte više od hiljadu milijardi dolara.
Sada kada su cene sirove nafte između 40 i 45 dolara po barelu i kada je teško prognozirati da li će te cene ove zime biti još niže, sigurno je da će prihodi država izvoznica nafte opasti možda i za dve trećine.
Da u narednim decenijama (a možda i godinama) sleduje “novi veliki transfer svetskog bogatstva” u nekom drugom smeru, vrlo je verovatno, a kako će ko u tom razdoblju proći još je teško prognozirati. Istina, “korona udar” na cene nafte već je tokom ove godine izazvao krupne ekonomske teškoće u zemljama izvoznicama. Na primer, ruska rublja je samo tokom ove godine izgubila vrednost prema korpi svetskih valuta za oko 20 odsto, pa se u Moskvi već šuška i o novoj denominaciji to monete (nije pomoglo ubacivanje slike Krima na novu novčanicu od 200 rubalja). Istina, trenutno i samom Kremlju odgovara pad vrednosti rublje na monetarnim listama jer to fiktivno povećava državne budžetske prihode (pa se budžetski deficit zasad zadržao na pet odsto BDP-a). Realno, međutim, pad izvoznih prihoda države mora se odraziti na standard ruskog građanstva. Mnogi ruski ekonomisti smatraju da sve to nije prevashodno posledica covida-19 nego je odjek spoljne politike predsednika Putina, koju prate američke i evropske sankcije.
Ruski problemi još se ne vide jasno u muslimanskim zemljama velikim izvoznicama nafte (od Saudijske Arabije i Kuvajta do Indonezije i Nigerije), ali se postavlja pitanje kako će se snaći ove zemlje posle “ere nafte” u svetskoj privrednoj istoriji. Hoće li i dalje jačati verski ekstremisti i ekspanzionisti s kojima je svet u protekloj deceniji imao mnogo problema (a ima ih i danas) ili će i te zemlje krenuti mukotrpnim putem postepenog privrednog rasta? Koja velesila će privući ove zemlje na svoju stranu u globalnim natezanjima? To su samo dva od mnogobrojnih pitanja na koja danas nije lako odgovoriti.
Kad su ekonomske i razvojne perspektive Srbije u pitanju, očigledno je da bi neka nepromenljiva “politika kontinuiteta” bila irealna i da se moraju tražiti novi “pravci razvoja”. Nije, dakle, pitanje da li je direktor nekog javnog preduzeća na sastanak s ministarkom poveo saradnike već jesu li političari na vlasti u stanju da menjaju Srbiju i njena ekonomska usmerenja.
Bonus video:
