Lako bi bilo pronaći podatak o broju ubijenih, silovanih, pretučenih žena od početka ove godine do sad.
Mogli bismo uporediti te podatke sa prošlom, pretprošlom i onom tamo godinom, pa na osnovu toga izvući neke zaključke.
Mogli bismo čak i da izračunamo na koliko se dana (sati?) dogodi zlodelo nad ženom, a od strane njenog muža, momka, ljubavnika…
Ništa od toga sada ne činimo, jer koliko god strašni brojevi bili, koliko god da je statistika poražavajuća, brojevi nam nekako zamagljuju Njegov lik.
Jer, da se ne lažemo, skoro uvek je to On.
Muškarac, muž, otac, često dobar komšija, pouzdan u poslu, omiljen u društvu, porodičan čovek, tradicionalista, doduše kad popije koju više pomalo preke naravi i “na svoju ruku”.
Za javnost častan čovek, privatno siledžija.
U društvu pošten, kod kuće nasilan.
Za sve druge dobar, samo za Nju dželat.
To je Njena privilegija, ekskluzivno pravo da bude žena krvnika, ujedno i obaveza da tu čast oličenu (heh “oličenu”) u vidu masnica, podliva, rezova i rana, zadrži za sebe i nikako ne iznosi u javnost, jer šta će svet da kaže.
Pogotovu u manjem mestu. Očas posla pukne bruka.
I to neće biti Njegova bruka, to da je bije. Muško je, uostalom.
To će biti Njena bruka. Jer ne bi je on tukao da je dobra.
Kako ono beše “domaćica u kuhinji, dama na ulici, kurva u krevetu”…
Pa znate šta, negde je sigurno omanula, jer ne bi on tek tako.
Ume svet često da bude surov i zato je ponekad za Nju manje bolno da trpi samo Njegove udarce. I da pokuša da zadrži dostojanstvo bar pred svetom.
A krvnik i računa na to. Zna da će žrtva da ćuti, jer šta joj drugo preostaje?
Vredna mu je, iako je gazi.
Vredna mu je jer gde bi on, umesto tu u intimi porodičnog nasilja, mogao da bude glavni?
On, koji je kukavica pred svima osim pred Njom.
On koji se ne plaši samo kad popije pa prebije, a onda kad se otrezni, opet se plaši da ga Ona ne prijavi i ne napusti, pa se pretvara da je dobar, obasipa pažnjom, možda padne i sitni poklon, mada najčešće je poklon samo to što je ne tuče. Izistinska dakle ljubav, bar do sledećih uvreda, batina ili dok je ne ubije.
Javnost ima razumevanja.
U tradiciji je to da muško “malo zamane”.
“Žensko je, mora da sluša”.
“I šta ima ona da se pirlita”. “A mnogo ju je voleo”.
Svaki dobar medij ume da oslušne i isprati ukus publike, pa u skladu s tim i formira naslove.
Krvnik nije krvnik već “razočarani muž”, gnusni zločin je “tragična ljubav”, a kukavičko, prokleto, bezvredno siledžijsko govno nije upravo to, već “znali smo ih kao dobre i poštene ljude”.
Njih!? Ne njega, skota. Već Njih!?
I nakon što je trpela za života, često je Ona i postmortem silovana u medijima.
“Iju, svašta, znali smo ih kao poštene ljude, šta im bi da je ubije, pa potom i sebe”?
Njima!?
Lako bi bilo pronaći podatak koliko se relativizujućih naslova o zločinima pojavilo u toku protekle godine.
Naslova koji od gnusnog zločina prave uzbudljivi feljton u nastavcima, telenovelu za celu porodicu, rijaliti za posle ručka…
Umesto tog podatka, fokusirajmo se sada na Nas.
Na Nas koji ćutimo na psovke, udarce i jecaje iz komšiluka, gledajući svoja posla.
Na Nas koji ćemo radije Nju proglasiti nemoralnom ženom, nego Njega siledžijom.
Na Nas koji ženu nismo nikada ni cvetom, ali ćemo zato na društvenim mrežama razapeti I raščerečiti Onu jer je izjavila to I to.
Dosta više!
Ne, nismo ih znali kao dobre i poštene ljude. Uvek nam je kod njega nešto smrdelo i znali smo da je samo pitanje trenutka kada će doći ta “čašica više”, kada će mu “pasti mrak na oči” i kada će Ona da strada.
Znali smo i ćutali smo.
Molim zato statističare da Nas prebroje. Koliko Nas je svih ovih godina oćutalo I time ohrabrilo Njega da u Nama vidi saveznike, ujedno i Nju demoralisalo da vikne u pomoć.
E ta statistika me zanima.
Bonus video:
