Posle brexita Britanija i EU su suočene sa zamkom Gora Vidala. U skladu sa maksimom američkog pisca oštrog jezika: „Uspeh nije dovoljan. Drugi moraju da izgube“, zavladala je snažna politička logika koja obe strane navodi da svoj uspeh mere relativnim porazom druge strane.
Već smo to videli oko vakcinacije protiv kovida-19, dok se Boris Džonson hvalisao kako je Britanija postigla više od svih ostalih u Evropi. Gavin Vilijamson, britanski ministar prosvete, dao je tom stavu pubertetski ton kada je ustvrdio da je to zato „što smo mi mnogo bolja zemlja od bilo koje od njih“. Ono što bismo mogli nazvati „vidalizam“ ugrađeno je u brexit projekat. Konačno, sav smisao tog posla navodno je u tome da će Britaniji „biti bolje van EU“.
Ta logika je manje dominantna na strani EU, ne samo zato što Unija ima mnogo više briga. Međutim, i dalje je prisutna, naročito u zemljama gde jaki evroskeptični političari (kao što je Marina Le Pen) naglašavaju uspeh „oslobođene“ Britanije. Ta logika je jasna i na tviter nalogu talentovanog francuskog ministra za Evropu, Klemona Bouna. Tako je u noći konačnog britanskog odlaska prošlog meseca, Boun podelio komentar koji je dao za francuski Info kanal (LCI). Britanija sebe kažnjava brexitom, ispravno je primetio, ali „takođe je bilo nužno pokazati cenu koju treba da plate što odlaze“.
Ali, reći ćete, pregovori su svakako gotovi. Imamo dogovor. Brexit je završen. Pa, razmislite još jednom. Britanija će niz narednih godina provesti u stanju permanentnih pregovora sa EU. Džonsonova vlada je rekla da se izbor sveo na modele „Australije ili Kanade“, ali u stvari ćemo više ličiti na Švajcarsku koja trpi beskrajne runde sitničarenja u pregovorima sa EU, isprekidane napadima odmazde iz Brisela. Doduše, Britanija će biti Velika Švajcarska sa raketama, ali dilema je u osnovi ista.
Džonsonova vlada je postigla izvrstan dogovor o trgovini robom - izvrstan za EU, to jest. Nemački automobili će i dalje stizati u Britaniju, zajedno sa ostalim proizvedenim dobrima, gde EU ima trgovinski suficit sa UK. Za 80% britanske ekonomije, što su usluge, gotovo sve tek treba dogovoriti. To uključuje i finansijske usluge koje čine blizu 10% britanskog izvoza. Kao što je Klemon Boun trijumfalno tvitovao, prvog dana berzanske trgovine ove godine, oko šest milijardi evra (5,3 milijardi funti) vredna evropska razmena napustila je londonsku berzu i otišla na tržišta unutar EU. List Le Figaro je to ironično nazvao „Veliki prasak“. (Kako se ono beše na francuskom kaže zluradost?)
U svom odličnom izveštaju za potrebe lobi grupacije Najbolje za Britaniju, trgovinski stručnjak Dejvid Henig tvrdi da je Džonsonov dogovor samo „okvir za buduću saradnju“. Henig je identifikovao brojne oblasti u kojima Britanija ima dugoročni ekonomski interes za dalje sporazume. O mnogima od njih, kao što je potraga za „ekvivalentom“ britanskih finansijskih usluga, odlučuje isključivo EU - a neki mogu biti otkazani po nahođenju, kao što su to Švajcarci otkrili. Asimetrija moći između dve strane oštrija je nego ikada.
A sve to zbog čega? Ako „suverenitet“ znači pravnu nadležnost države da donosi svoje zakone, po kojima odlučuju njeni sudovi, onda je UK stekla više suvereniteta. Ako „suverenitet“ znači delotvornu moć države da sama rukovodi svojom sudbinom i ostvaruje nacionalni interes, onda je UK izgubila suverenitet.
Nije mi cilj da ponavljam staru brexitersku raspravu „unutar ili van EU“. Stvar je u tome što će u živom blatu permanentnog pregovaranja biti nebrojeno prilika za zlovoljna neslaganja, nadmetanja i sukobe.
Stoga, pitanje za sve inteligentne i dobronamerne ljude sa obe strane Kanala glasi kako izbeći Vidalovu zamku. To ne znači izbegavanje konkurencije; ona je dobra za posao. Istoričari kažu da je nivo konkurencije između različitih igrača ono što je Evropu tokom istorije učinilo bogatijom i moćnijom, za razliku od monolitnih uređenja poput Kine. Trik je u dobroj ravnoteži između konkurencije i saradnje.
Svako ko je pratio bilo kakve interne pregovore u EU zna da se među članicama zadržalo dosta suparništva. To je, ipak, više nalik takmičenju u ragbi savezu „domaćih nacija“, kako ih zovemo u Britaniji. Ragbisti iz Engleske, Škotske, Velsa i Irske (za te svrhe još uvek svrstane u domaće nacije) makljaju se iz sve snage 80 minuta, ali se na kraju rukuju i tapšu po leđima jer dobro znaju da će sledeće nedelje igrati na istoj strani, za britanske i irske Lavove protiv Novog Zelanda ili Južne Afrike. Tako i „domaće nacije“ iz EU znaju da će sledeće nedelje igrati protiv Rusije ili Kine, za evropski tim.
Tu se ukazuje tračak nade. Kad je reč o Rusiji, Kini, Iranu ili klimatskoj krizi, Britanija i većina država evropskog kontinenta jesu na istoj strani. Brexit to nije promenio. Dakle, postoji šira strateška logika saradnje, koja nadilazi političku logiku ljubomornog rivalstva.
Taj racionalni uvid, s kojim se slaže čak i tvrdo-brexiterska vlada Britanije, po sebi nije dovoljan da obezbedi dobre preko-kanalske odnose posle brexita. Potrebni su još i poverenje, dobra volja, jasna i česta komunikacija. Posle gotovo pet godina silne dreke oko brexita, zavladala je nestašica poverenja i dobre volje.
Majkl Gav, ministar kabineta koji je pored Džonsona vodeći „mister brexit“ Ujedinjenog Kraljevstva, kaže da sada imamo „specijalne odnose“ sa EU. To su zasad samo prazne reči. Da bi postale realne, potrebno je uspostaviti nove kanale komunikacije na mesto guste mreže svakodnevnih interakcija koju smo izgubili napuštanjem EU. Rekao bih da u vladi ima nešto spremnosti da se to uradi bilateralno, naročito sa Nemačkom i Francuskom, ali nikakve sa Unijom kao celinom.
Na spisku poslova britanskih ministarstava pominju se samo „budući odnosi sa EU“ za koje je zadužen Gav (koji je u praksi izgleda ministar svega), dok je među nadležnosti ministra inostranih poslova dopisana „Evropa“. On sad ima pomoćnika „za evropsko susedstvo i Amerike“. Ako kabinet nastavi ovako, vladini specijalni odnosi sa EU biće bliži ironičnoj doskočici koju sam jednom čuo od bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita, o hvaljenim specijalnim odnosima Britanije sa SAD: „Toliko su specijalni, da samo jedna strana zna da postoje“.
Posle brexita, Britaniji je više nego ikada potrebna politika evropskih poslova - a Uniji britanskih.
(The Guardian; Pešlanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
