Da se dogovorimo mi nešto: mediji više ne postoje. Makar ne ono što je do sada pokrivalo taj naziv. Pozovimo popa, svećenika, hodžu, kogagod zaduženog za činodejstvovanja koja pokrivaju područje između oprosta grehova i opraštanja - pa da se večno razilazimo, „mediji“ i mi. Svežu humku će poravnati lopata digitalnog doba i pripadajuće mu informatičko-informativne revolucije. Tup, tup…
* * *
Ljubitelji nostalgije radovaće se sećanju da su se, najalternativniji i ujedno najkvailtetniji, medijski skupovi u „ono vreme“ u Beogradu, dešavali ispred ulaza u podzemni prolaz na Terazijama; epicentar grada, oko 10-11 sati uveče. Šoferi ministara i direktora, špijuni iz ambasada, novinari u penziji i radnom odnosu, disidenti, revolucionari, radnici Tajne Službe, javni uglavnom… Sav se taj svet tu skupljao da bi sačekao sutrašnje novine, jutarnje izdanje. I da bi ih - tako sveže odštampane - ili pročitao tu na licu mesta ili odneo na čitanje „Gde Treba“. A trebalo je, uvek.
Sada pored tog mesta prolaze uglavnom vakcinisani, antivakseri i vakcinalno ravnodušni, sa mobilnim telefonima u rukama i pogledima zakovanim za ekran rečenih naprava. A valjda više ni nema pločničkog „štanda“ sa novinama. Em je epidemija, em tek odštampane novine više nikom nisu ni potrebne. Naslovne strane sutrašnjih novina su uobičajeni sadržaj portala, a skoro sve ostalo biće ionako objavljeno u elektronskoj verziji odštampanog. Za one koji za ikakvo čitanje imaju ili vremena ili volje.
Ni jedno ni drugo nema niko.
* * *
Još jedan nostalgičarski odeljak… U davna vremena intenzivnog drogiranja nekadašnjim medijima - koji se danas samo tako zovu - ispred televizora se sedalo u pola sedam, najkasnije. Pa kad se završi prva večernja dnevna informativna emisija na jednoj televiziji, gleda se druga na drugoj, treća na trećoj… Teži zavisnici su završavali svoj dnevni „šot“ čak i državnim vestima u pola osam. A najteži narkomani su, od osam pa nadalje, mogli da gledaju i po još sat vremena neke političke analitike: tri tipa smaraju lažno impresioniranu voditeljku svojim smatranjima o Aktuelnoj Situaciji. Neki od njih i za krišom primljeni honorar. Mnogi, čak.
A sada? Na ekranu neki uposlenik propoveda svoje političko „vjeruju“, a ispred televizora neko pegla, popravlja naočare, lista društvene mreže na telefonu… Televizija je postala radio, koji prestaje to da bude samo ako se zadesimo na Netfliksu, HBO-u, sportskom prenosu. U nečem, dakle, gde nema bloka reklama, emitovanog između „šta smo beše gledali“ i „daj mi taj daljinac, ovo je nepodnošljivo“.
* * *
Mediji? Pa Slavica je medij. Slavica ima profil na društvenim mrežama i ona deli slike rodbine i ljubimaca, ljuti se na Krizni Štab, bude i poneki selfi. Mirko je isto medij, on lajkuje Slavičine selfije, navija za Voljeni Klub, pljuje one koji ne ljube isto što i on. I tako nekoliko milijardi medija globalno, pametnijih ili glupljih. Koji ponekad prenesu, u talasima, vest da Megan nije guglala Harija kad ga je upoznala, pa nije znala da je on princ. Ajde.
Mediji? Finansiranje? Kontrola? Dobro došli u doba u kome društvene mreže izdaju zabranu javnog kuckanja po tastaturi mobilnog ni manje ni više nego američkom predsedniku, koji, u tom trenutku, i dalje ima šifre za izazivanje nuklearnog rata. Moskvu i Peking možeš da razneseš „pečurkama“, ali Slavica i Mirko te neće retvitovati. A to u stvari znači da ćeš postojati samo tamo gde nikog ne zanimaš. U medijima. Pardon, u „medijima“. Koji to više odavno nisu, osim za potrebe politike koja pak - u okruženju a i šire - pokušava da, spektaklom nečeg davno umrlog, održi u glasačkom transu one koji zbog starosti ili interesa još uvek idu da ubace papirni listić u kartonsku kutiju. Usred elektronskog doba.
Dobro došli u postmedijski XXI vek.
Bonus video:
