Dugi niz godina sarađivao sam sa Globalnom mrežom za razvoj (Global Development Network), međunarodnom organizacijom koja ima za cilj da poveća ulogu društvenih nauka u zemljama u razvoju. Pre svega kako bi se poboljšale političke odluke koje se u njima donose. A da ti saveti budu zasnovani na razumevanje stanja stvari u svakoj pojedinoj zemlji, što opet zahteva razvoj domaće društvene nauke. Ideja je da svako može da nauči metode empirijskih istraživanja, ali kod interpretacije nalaza od koristi su takoreći antropološka saznanja, koja su dostupna onima koji u konkretnim društvima žive i rade. Uz to, a da bi ta saznanja imala potrebnu objektivnost, saradnja s naučnicima iz drugih zemalja koristi. Sa jedne strane, vide se domaće specifičnosti, a sa druge, izbegava se pristrasnost u tumačenju podataka - što je čest problem jer su i društveni naučnici skloni da objašnjavaju kako je u slučaju njihove zemlje sve drukčije. Tako da se međunarodnom saradnjom i upoređivanjem saznanja i podataka ne dolazi nužno do Veberove objektivnosti, ali svakako se povećavaju izgledi da se do toga dođe.
E sada, društvene nauke u balkanskim zemljama. One se suočavaju sa dva problema. Jedan je nedovoljan interes, kako kod donosilaca političkih odluka tako i u javnosti. Drugi je nedovoljna međunarodna saradnja. Poređenja radi, u ne malom broju bivših socijalističkih zemalja, koje su sada članice EU, vlasti i administracija imaju potrebu za istraživanjima, ne samo ekonomskim, mada su ona najtraženija. Takođe, i zemlje same, ali posebno EU, postiču međunarodnu saradnju jer se tako poboljšava i kvalitet, a i uporedivost, pa onda i korisnost nalaza. Tako da se može uočiti značajan napredak u društvenim naukama u zemljama u kojima su one gotovo bile nestale u vreme istorijskog i dijalektičkog materijalizma, što bi rekli Iljf i Petrov. U ne malom broju balkanskih zemalja stvari stoje gore. Zato što lokalne vlasti nemaju interesa da podstiču razvoj društvenih nauka, a i međunarodna saradnja je ograničena, posebno u zemljama koje nisu članice EU ili ne pregovaraju s njom o učlanjenju. Usled toga se u javnosti vode rasprave i donose sudovi koji su, sa jedne strane, lišeni i podataka i njihovog valjanog tumačenja, a sa druge strane podložni su manipulaciji i vlasti i medija.
Jedan primer jerasprostranjeno oslanjanje na jednu ili drugu vrstu teorije zavere. Uticajni komentatori, ali i društveni naučnici, objašnjavaju manje-više sve što se događa kod kuće i u inostranstvu jednim ili drugim vidom zavereništva protiv interesa zemlje, naroda, javnosti ili neke posebne društvene grupe ili klase. Jedni, kojima su činjenice nešto bliže, posežu za jednom ili drugom teorijom o tome da jači tlači, a da slabiji pati od neke vrste Stokholmskog sindroma. Dok se to po novinama komentariše kao rasprostranjena sklonost licemerju jakih i korumpiranosti slabih. Tako se, blagonaklono rečeno, od nerazumevanja dolazi do objašnjenja. Sasvim je jasno da je eventualna zainteresovanost međunarodne naučne zajednice za takve doprinose veoma mala. Usled čega su društvene nauke uglavnom okrenute samo lokalnom tržištu i javnom mnjenju. Drugi primer je sklonost ideološkim objašnjenjima. Koja su najčešće sasvim nekoherentna, pa objašnjavaju sve. Recimo, neoliberali su odgovorni za smanjenje uloge države, koja se međutim zapravo i ne smanjuje. Tako da se neoliberalizmom objašnjava praktično sve. U zemljama u kojima se taj naziv rutinski koristi, on ima relativno jasno značenje. Misli se na politike g-đe Tačer i g-dina Regana i njihovih partijskih i nepartijskih sledbenika. Reč je o prilično jasno određenim i ciljevima i merama, usled čega je moguće i meriti njihove domete i oceniti im uspešnost. Takođe, ako je reč o teorijama, bar onima koje se mogu dosledno formulisati, njima se mogu izneti prigovori kako za konzistentnost tako i za istinitost i relevantnost. Te su rasprave, naravno, izuzetno korisne za razvoj društvene nauke.
Ideološke rasprave, međutim, nisu. U javnim raspravama i, uostalom, u zastupanju ciljeva i interesa, političkih ili bilo kojih drugih, ideologija svakako može da bude korisna i kao motivacija i kao opravdanje. Za društvenu nauku ideologije su predmet posmatranja, podaci koje je potrebno objasniti, a ne teorije na kojima se zasnivaju objašnjenja ili ciljevi kojima društvene nauke treba da služe. Primer angažovane društvene nauke, recimo u Srbiji, jeste ona od koje se traži da bude patriotska. To je, što bi rekao Veber, politički, a ne naučni poziv. Društvene nauke nemaju neku naročito veliku reputaciju nigde u svetu, u posebnom napisu bi trebalo razmotriti zbog čega, ali su posebno parohijalne i nerazvijene u mnogim balkanskim zemljama. Kako se ne može očekivati neka posebno povećana zainteresovanost za njih kod donosilaca političkih i drugih odluka, internacionalizacija, pre svega učešćem u međunarodnim projektima, verovatno je najbolje rešenje.
(novimagazin.rs)
Bonus video:
