Prošlo je tačno deset godina otkako je donesena Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, poznata kao „Istanbulska konvencija“. Ova godišnjica se obeležava u teško vreme za žene u Evropi.
Poslednjih godina ultrakonzervativni pokreti neprestano pokušavaju da podriju ženska prava širom Evrope. Pandemija kovida 19 zakomplikovala je situaciju: napredak u rodnoj ravnopravnosti u zapošljavanju je zaustavljen, došlo je do nazadovanja, nasilje nad ženama naglo je poraslo, a prepreke u pristupu seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima su se umnožile.
Istanbulska konvencija predstavlja jedinstveno sredstvo koje je na raspolaganju evropskim zemljama da bi se takva situacija popravila.
Utvrđivanjem da je nasilje nad ženama kršenje ljudskih prava, podriva se svaka karakterizacija da se radi privatnoj ili porodičnoj stvari. Bilo da se radi o porodičnom nasilju, sakaćenju ženskih genitalija, prisilnom braku, seksualnom uznemiravanju, psihološkom nasilju, stolkingu (uhođenju), prisilnoj sterilizaciji ili prisilnom abortusu – Istanbulska konvencija obavezuje države da se sveobuhvatno suprotstave svim manifestacijama nasilja nad ženama.
Prevencija nasilja je prvi korak
Konvencija ima pristup koji je usredsređen na žrtve, osmišljen da učini žene sigurnijim – i to sprečavanjem nasilja, zaštitom žrtava i ustanovljavanjem odgovornosti počinioca. Ono što takođe važno, konvencija ističe da efikasna prevencija nasilja nad ženama zahteva od država da poboljšaju rodnu ravnopravnost, rešavajući duboko ukorenjene nejednakosti i stereotipe u vezi sa ulogama žena i muškaraca u društvu.
Sprovođenje Istanbulske konvencije već je dalo pozitivne rezultate. Dovelo je do povećanog broja skloništa za žrtve nasilja u Albaniji, Finskoj, Crnoj Gori, Portugaliji i Turskoj. Specijalizovane službe podrške za žrtve seksualnog nasilja takođe su uspostavljene u Austriji, Danskoj, Finskoj, Portugaliji i nedavno u Španiji.
Neke zemlje, uključujući Austriju, Dansku, Nemačku, Irsku, Maltu, Portugal i Švedsku, izmenile su svoje zakonodavstvo o seksualnom nasilju i silovanju kako bi ga približile standardu Istanbulske konvencije – utvrđujući da nedostatak pristanka žrtve treba da bude glavni razlog, sastavni element takvih krivičnih dela, umesto da to bude upotreba sile ili pretnji od strane počinioca. Dodatni oblici nasilja nad ženama, poput stolkinga, inkriminisani su u Albaniji, Portugaliji i Crnoj Gori.
Sprovođenje Konvencije takođe je dovelo do bolje obuke službenika za sprovođenje zakona i pravosuđa o rodno zasnovanom nasilju i efikasnijeg procesuiranja nasilja nad ženama.
Nacionalni zakoni ne idu dovoljno daleko
Iako je pandemija delovala kao lupa za postojeće praznine u politikama za borbu protiv nasilja nad ženama, takođe je istakla presudnu ulogu koju su do sada postigle neke mere za sprovođenje Istanbulske konvencije. Nekoliko država koje su eliminaciju nasilja nad ženama postavile kao važan politički cilj, imale su mogućnost da tokom lokdauna daju prioritet akcijama za pružanje sigurnosti i podrške žrtvama nasilja, na primer putem novih mehanizama upozorenja.
Uprkos dokazanim prednostima Istanbulske konvencije, oni koji joj se protive nastavljaju da šire pogrešne interpretacije. Pod izgovorom da brane porodične vrednosti i tradicije, oni često kriju mizogine i homofobne stavove. Tim protivnicima vredi ponoviti: nije ugovor o borbi protiv nasilja u porodici ono što uništava porodice, već samo nasilje u porodici.
Drugi tvrde da ratifikacija ovog međunarodnog instrumenta nije potrebna, jer države već imaju nacionalne zakone koji pružaju dovoljnu zaštitu od nasilja u porodici.
Taj argument je takođe korišćen kada se Turska prošlog aprila povukla iz Konvencije. Taj pogrešni argument krije činjenicu da su postojeći nacionalni zakoni daleko manje obuhvatni od Istanbulske konvencije, kako kada je reč o oblicima nasilja nad ženama koje takvi zakoni pokrivaju, tako i kada je reč o merama koje države potpisnice Konvencije moraju da preduzmu radi njegove primene. Štaviše, Istanbulska konvencija predviđa nezavisnu grupu međunarodnih stručnjaka koja procenjuje njenu primenu od svake strane i obavezu saradnje između svih država potpisnica.
Primena Istanbulske konvencije spasava živote. Države imaju moralnu i zakonsku dužnost da ne iznevere žene i devojke. Moraju ratifikovati i dalje sprovoditi Istanbulsku konvenciju. Nema ubedljivih argumenata da se to ne učini.
Autorka je visoka komesarka Savjeta Evrope za ljudska prava
Bonus video:
