Jezik kao zgusnut izraz nataloženog viševekovnog života ljudi u zajednici sadrži mnogo reči za loše karakterne crte.
Zanimljivo je da se radi o univerzalno definisanim osobinama, jer u svakoj ljudskoj zajednici na planeti se lažljivost, lopovluk, nepoštenje, hvalisavost, pohlepnost, vlastoljubivost, potkupljivost, svađalaštvo, dvoličnost, nepravičnost, bezobzirnost, pakost, prevrtljivost, ulizištvo itd. negativno konotiraju.
Svaki jezik ima reči i pregršt sinonima za te osobine.
Druga je stvar koji se opseg ponašanja u različitim kulturama i istorijskim epohama stavlja pod svaku od tih oznaka.
Kako kaže Teri Iglton (Kultura, Clio, 2017) ne postoji nijedna ljudska kultura u kojoj krađa, klevetanje, blaćenje ili davljenje (dodajmo premlaćivanje, paljenje kuća itd.) drugih ljudi, jednostavno zato što vam se tako hoće i može, predstavlja prihvatljiv običaj. U praksi se to radi, naravno, ali se obično traži opravdanje u nekim „višim razlozima“, ili nuždi, a najčešće se opravdava time što se demonizuju ili dehumanizuju oni kojima se nanosi šteta ili zlo (niža rasa, neprijatelj, domaći izdajnik i strani plaćenik…)
No moj je utisak, a moguće je da se ne bi svako složio sa mnom, da postoji jedna takoreći sržna osobina koja ima dezinhibitorno dejstvo na ponašanje, jer omogućava neometano, pa i razobručeno ispoljavanje svake druge karakterno-moralno ružne osobine, a to je - bestidnost.
Da pokušam da objasnim.
Iako u naše vreme postoji tendencija da se stid, zajedno sa stidljivošću, smatra zastarelim, neurotičnim, disfunkcionalnim, stid spada u neizbežna (jer imamo svest o sebi) i neophodna društveno-moralna osećanja. Stid je jedno od najneprijatnijih osećanja, zahvata celog čoveka, koji bi najradije „propao u zemlju“. Zato je strah od stida u korenu treme i socijalne anksioznosti, ali je neophodan kao važan i snažan znak upozorenja koji nas sprečava da činimo ono zbog čega ćemo se stideti.
Stid, krivica, sram, kajanje, odnosno zahvalnost, saosećanje ponos, članovi su porodice moralnih emocija.
Ovde nije tema stida i srama koji proishode iz moralno irelevantnih radnji, kao na primer kada neko shvati da je viđen ili, ne daj bože, uslikan dok usrdno čačka nos; ili kad nenamerno „pusti vetar“ u prostoriji punoj ljudi; ili se stidi svog izgleda, siromaštva, rodbine, porekla i sl.
Ne zato što je takav stid manje neprijatan i obuhvatan za osobu, već zato što se onim što ga uzrokuje ne nanosi nikakva šteta ili zlo drugome (dobro, „puštanje vetra“ nije baš prijatno okolini).
Da se vratim na bestidnost koju bih definisala ne kao karakternu manu poput drugih, već kao nedostatak, neku vrstu emocionalne defektnosti i slepila uma. Iako bi mnogi, i to s pravom, stavili licemerje negde na vrh ili pri vrhu top-liste ružnih ljudskih osobina, rekla bih da za licemere (još uvek) ima nade.
U moralnoj psihologiji licemerje ili dvoličnost označava pojavu da neko propoveda određena moralna pravila i principe, ali da ih se ne pridržava u životu. Ili da krišom („iza leđa“) govori i radi ono što ne bi naočigled nekog drugog ili drugih.
E taj i takav čovek ipak ima neku svest i osećaj o tome šta je dobro a šta loše, šta je ispravno ili prikladno a šta nije, šta je lepo, a šta ružno, neukusno i bedno govoriti i činiti. Zato se trudi da prikriva svoje sramne naume, ponašanja i dela.
Drugim rečima, stidi ih se.
Šta reći kad se ukloni i ta poslednja prepreka i kad se ne samo u društvu, nego i javno, pred milionskim auditorijumom koji obezbeđuju masovni mediji, bez imalo nelagode - ma ni da se barem malko ne zarumene obrazi, zamuca, utiša glas, poviju ramena i glava, obori pogled - poltroniše, laska, ulizuje, ulaguje, dodvorava, udvara, opeva, „uvlači“ se Vlasti, Sile i Moći?
Ili, kad se - bez treptaja, bez ikakvog neverbalnog znaka neprijatnosti, dapače - „masno“ laže, a svima su dostupne neosporne činjenice.
Bilo zato što su upisane u kolektivno i to sveže pamćenje („nije bilo izbora“ u junu 2020), u obliku audiovizuelnih zapisa („niko nije rekao da je to najsmešniji virus“) ili na udaljenosti od jednog klika na odgovarajući link („brat je samo zaposlen, nije direktor te kompanije“).
Dodajmo i veselo političko preletaštvo pojedinaca ili i čitavih odbora, samouvereno i ozareno postizborno izneveravanje ukazanog poverenja građana i izdaju, naravno, uvek u korist pobednika.
Zašto oni koji nisu izgubili moralnu intuiciju, sposobnost moralne samosvesti i samospoznaje moraju da osećaju, iznova i iznova, stid umesto bestidnih ljudi?
Licemer se u bedno, kukavičko, grešno i nedostojanstveno ponašanje upušta van pogleda javnosti te nas barem oslobađa, kako se kaže, transfera blama. Skriveni ogrešitelj o fundamentalne i elementarne moralne principe nije (još) pao na nivo na kojem se normalizuju, pa i valorizuju karakterne mane i etički prekršaji. Sprečava ga stid (onda kad nije u pitanju samo strah od zakonskih, političkih ili društvenih sankcija).
Čuveni ruski književni teoretičar i kritičar Bjelinski je rekao da kada čoveka napusti moral, odmah iza toga ga napušta pamet.
Dozvoliću sebi da preformulišem i nadovežem se na njegovu jezgrovitu rečenicu: kada čoveka napusti stid, napušta ga pamet, ali i sve druge vrline. Raspara se integritet ličnosti, jer stid je čuvar dostojanstva čoveka.
Stid je znak da je moralni instinkt, koji je ugrađen u biološki sklop ljudi, očuvan.
Stid je ona kočnica, koja kad se pokvari, čovek nezaustavljivo srlja nizbrdo.
Sve mu postaje normalno, dozvoljeno i prihvatljivo.
Ne možemo ni u čemu verovati ljudima bez stida.
Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja
Bonus video:
