„Snažna Britanija, velika nacija“, ide pesma koju je Ministarstvo obrazovanja preporučilo britanskoj deci za 25. jun. Pošto se taj datum poklapa sa sedmicom petogodišnjice referenduma o izlasku Britanije iz EU, bio je to primereno nadrealan trenutak.
Prigodni zvanični video koji je pratio ovaj uznemirujući propagandistički pokušaj ponudio je prevaziđeni koncept britanstva koristeći lica etnički raznolike dece školskog uzrasta iz Bredforda.
Evo tih stihova, pa pokušajte da ih dovedete u vezu s bilo kojim aspektom stvarnosti u kojoj živimo: „Naša nacija je prebrodila mnoge oluje i ratove/ Otvorili smo vrata i obale našeg ostrva/ Slavimo razlike s ljubavlju u srcu/ Zauvek ujedinjeni, nikada podeljeni“.
Da je bilo šta od toga istina, pridružio bih se horu i zapevao. Ali nije.
Brexit je bio reputacijska, društvena, politička i geostrateška katastrofa. Produbio je već duboke unutrašnje podele i sada preti da razbije Ujedinjeno Kraljevstvo. Na žalost dece koja su iskorišćena da se ove laži prodaju, vrata smo zalupili - ne samo za izbeglice i migrante, već i za prijateljstvo i saradnju sa oko 450 miliona državljana EU, kao i za liberalno i tolerantno društvo kakvo smo verovali da jesmo.
Pet godina kasnije, glasači za koje je brexit postao životni izbor i stil ne pokazuju mnogo kajanja. Nema dovoljno berača jagoda, kuvara i stranih lekara? Odlično, to smo i hteli. Ribarstvo propada? Poslaćemo ratnu mornaricu da se slika oko ostrva u Kanalu. Politička situacija u Severnoj Irskoj je na tački ključanja zbog nove granice u Irskom moru? Zaboravimo na granice - to su ionako samo međunarodni sporazumi, a Evropljani nam sad ništa ne mogu.
Glasači brexita namrgođeno odbijaju da razmatraju strateške probleme koje je Velika Britanija sebi napravila. „Izlazak“ je postao ideologija koja samu sebe održava, blisko povezana sa socijalnim konzervativizmom, belom bojom kože, engleskim tradicijama, beskrajno udaljena od sitnica kao što su trgovinska partnerstva i uloga Velike Britanije u novom svetu koji nastaje.
Ali stvarnost je neumoljiva. Opredelivši se za tvrdu verziju brexita, za beskrajni kulturni rat protiv etničkih manjina, liberalizma i levice, za neprestana trvenja s Briselom i Vašingtonom, Boris Johnson je Veliku Britaniju otisnuo u nesigurne geopolitičke vode.
To se videlo na skupu G7. I pored svih Johnsonovih pokušaja da se prikaže kao mini-predsednik skupa, pripala mu je uloga konobara koji služi goste dok veliki igrači dogovaraju poslove. Dobio je packe od predsednika Francuske i Sjedinjenih Država zbog problema sa irskom granicom, a jedino što je ponudio svom javnom mnjenju bilo je obaveštenje da pregovori dobro napreduju.
U međuvremenu, obim trgovine između Velike Britanije i Evrope je opao i nastavlja da opada. Već dve godine Velika Britanija prepušta Francuskoj titulu najpopularnije evropske destinacije za strane investicije. Johnson je najavio da ćemo postati „naučna supersila“ i „važan faktor“ u svemirskoj trci. Pošto izgleda nismo zadovoljni tempom fragmentacije globalnog poretka utemeljenog na pravilima, odlučili smo da taj proces ubrzamo, a budućnost međunarodnog sistema oblikujemo „dinamički“, kombinacijom vojnih, diplomatskih i tehnoloških intervencija.
Ako ovu retoriku uporedite sa stvarnošću, videćete da je jednako nadrealna kao tekst „Snažne Britanije, velike nacije“. Dvadesetogodišnja intervencija u Avganistanu završiće se sramnim porazom po odluci Stejt departmenta. Zadatak uspostavljanja fronta protiv džihadističkog terora u severnoj Africi preuzela je Francuska.
U istočnom Mediteranu, gde se regionalna trka u naoružavanju između Rusije i zapada nastavlja preko oružanih snaga Grčke i Turske, Britanije uopšte nema. Sjedinjene Države i Francuska isporučuju grčkoj vojsci visokotehnološko naoružanje i šalju ratne brodove da zauzdaju ekspanzionizam Turske. Mi, s druge strane, svoje nosače aviona šaljemo u Južno kinesko more da tamo spokojno plutaju pored Hong Konga, dok u njemu Kina slama lokalnu demokratiju.
Iz ekonomske, diplomatske i geopolitičke perspektive, Velika Britanija je poslednjih pet godina provela tonući u irelevantnost. U narednih pet bi se mogla raspasti.
Za hibris u srcu engleskog nacionalizma simptomatično je to što se izazov škotske nezavisnosti uvek tumači kao reakcija na nešto što su Englezi prvi učinili. „Škoti su želeli da ostanu u EU, pa su zato ljuti, ali proći će ih to kada im Vestminster pokaže punu snagu svoje ljubavi, pored ugovora za osam novih fregata. Pesma ’Snažna Britanija, velika nacija’ će ih malo nervirati, kao i pogrešno imenovanje SNP u parlamentu, ali na kraju će se smiriti“. To je radna pretpostavka.
Zapravo, škotski pokret za nezavisnost je rezultat dugog, sporog i nezaustavljivog procesa povratka nacionalnom identitetu ljudi koji kulturno i geografski i predstavljaju zaseban narod. Brexit i njegova antidemokratska forma, koju je nametnuo B. Johnson, bili su naročito glup način da se taj proces ubrza.
Ne znam da li će do konačnog razlaza doći u ovoj ili narednoj deceniji, ali znam da polovinom veka Velike Britanije više neće biti. Između Engleske i Škotske stajaće granica, po svoj prilici prilično čvrsta. Da sam Škot i da razmišljam o mogućoj nezavisnosti, verovatno bih želeo da jedinstveno evropsko tržište i evrozona počinju na severnoj strani Bervika na Tvidu i da prema zoni društveno-ekonomske katastrofe na jugu bude podignuta najtvrđa moguća granica.
Ako su vam nestanak Junion džeka sa međunarodnih konferencija i kraj olimpijskog tima Velike Britanije nezamislivi, onda verovatno niste dovoljno razmišljali o procesima koje je torijevska elita pokrenula. Uprkos nacionalističkoj retorici, Konzervativna partija je odavno prestala da bude servis britanske buržoazije. Ona je avatar međunarodnog finansijskog sistema, uvek zadovoljnija u Belizeu nego u Birmingemu. Dokle god London bude sigurna zona za novac svetskih despota i diktatora, dokle god britansko školstvo bude proizvodilo poslušne klonove koji će popunjavati radna mesta u bankama, konsultantskim i advokatskim firmama, vodeći torijevci i njihovi strani saveznici neće imati posebnih razloga da razmišljaju o globalnom statusu i teritorijalnom integritetu Ujedinjenog Kraljevstva. Johnson se odrekao američkog državljanstva tek 2017, posle spora sa tamošnjim poreskim vlastima.
Tužno je što su laburisti, koji se još oporavljaju od gubitka glasača na severu Engleske koji su se opredelili za izlazak, prinuđeni da brexit tretiraju kao zatvoreno pitanje. Niko ne može ozbiljno razmatrati mogućnost ponovnog ulaska u EU - a činjenica je da britanski odnosi sa Evropom u većini aspekata, od trgovine do bezbednosti, ostaju nerešeni i tek treba da budu oblikovani nekim novim politikama.
Do škotske nezavisnosti i irskog ujedinjenja, što je još jedan neizbežni ishod koji nas čeka polovinom veka, ostale su svega dve decenije u kojima progresivne snage naša četiri naroda (da, četiri; zar je moguće da niko to nije objasnio autorima „Snažne Britanije, velike nacije“) moraju pokušati da izgrade jednu novu, evrocentričnu viziju.
Ta vizija bi trebalo da uključuje: dogovor o povratku Ujedinjenog Kraljevstva na jedinstveno tržište; razvijenu institucionalnu saradnju u oblasti bezbednosti i odbrane; i, iznad svega, atmosferu prijateljstva i saradnje s narodima Evrope. To bi u slučaju škotske nezavisnosti osiguralo mekšu ekonomsku granicu i bolje odnose u budućnosti.
To nam je potrebno zato što svet postaje opasno mesto. Uspon Kine u status supersile je realnost kojoj se sve zemlje moraju prilagoditi. Opadanje moći Sjedinjenih Država i slabljenje američke demokratije takođe su stvarnost, što zahteva snažnu Evropsku uniju koja je tehnološki suverena i strateški autonomna.
Jedini period kada smo miroljubivo „širili obale našeg ostrva“, kao što pesma kaže, bilo je ono vreme kada smo dobrovoljno učestvovali u jedinstvenom tržištu Evrope. Sve druge budućnosti su zablude kolonijalističke uobrazilje. Progresivni političari moraju pronaći hrabrosti da ih sruše.
(New Statesman; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
Bonus video:
