Najzad dočekasmo da se većina zemalja, pa i sve velesile slože oko jedne stvari, bitne i korisne za ceo svet.
Na raritetnu saglasnost privukao ih je najjači magnet - novac.
Čak 130 država (na spisku je i Srbija) i jurisdikcija lansirale su nacrt pakta za zavođenje obavezujućeg minimalnog globalnog poreza od 15 odsto na dobit transnacionalnih korporacija kako bi sebi priuštile deo kapitala koji se masovno odliva u takozvane poreske rajeve. Pritom su zapljuštale impozantne brojke.
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), pod čijim je okriljem postignut dogovor, saopštila je da je u rukama potpisnica više od 90 odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda i da njihova akcija može da slije oko 150 milijardi dolara godišnje u državne kase širom planete. Planirana operacija predviđa u najkraćem, prema dostupnim izveštajima i tumačenjima, da transnacionale, a pre svega internetski giganti, moraju da plaćaju dažbine ne samo tamo gde su registrovane nego i u zemljama gde ostvaruju profit i kad u njima nisu fizički prisutne, a koje bi se pritom vanredno ovajdile za ukupno oko 100 milijardi dolara godišnje.
Projekat je propraćen salvama komplimenata. Neki od glavnih aktera se nisu libili da ga okarakterišu kao “revolucionaran”, “istorijski”, “kolosalan” poduhvat koji će doneti dugo priželjkivano, bar delimično uravnoteženje uskomešanom finansijskom tržištu.
Pojedinosti pak tek treba da se pregovaraju. S nadom da ovog puta neće “đavo biti u detaljima”, dogovoreno je da se ta faza dovrši već do oktobra ove godine, a da primena počne 2023.
Rokovi su vrlo ambiciozni, naročito kad se imaju u vidu već identifikovani izuzeci od programiranog. U prvo vreme će se, kažu, plan primenjivati samo na kompanije čiji je godišnji promet vredan bar 750 miliona evra, a poštedeće i velike banke i naftnu industriju, za koju su snažno izlobirali, kako prenosi Dojče vele, Rusi, Saudijci i sektorske džinovske multinacionale.
Evidentirani su i otpori. U dogovaranju je učestvovalo 139 zemalja i teritorija, od kojih se devet izjasnilo protiv zavođenja pomenute globalne takse. Među njima su bile i Mađarska, Irska i Estonija, što najavljuje teškoće za postizanje obaveznog konsenzusa u EU. Ni niz poreskih rajeva nije na listi potpisnika. Kina, na čijem se odobrovoljavanju ponajviše radilo, smatra da tek treba proučiti detalje. A opozicioni republikanci u SAD celu međunarodnu kombinaciju vide kao ujdurmu predsednika Džoa Bajdena “štetnu po interese SAD”.
Dosad postignuto globalno poresko aranžiranje se, doista, najviše pripisuje Bajdenovoj administraciji. Napori za regulisanje ove delikatne materije ulagani su decenijama, ali se tek sada došlo do izgleda za uspeh, zahvaljujući pojačanom angažmanu Amerike koja se od faktora problema premetnula u faktor rešenja.
Do preokreta je došlo, procenjuju eksperti, mahom zbog krize izazvane pandemijom, čije je suzbijanje iziskivalo znatno povećanje troškova i državnih zaduživanja, tako da su sada za njihovo pokrivanje, uz strepnju od rasta inflacije, potrebne vanredne mere. Ujedno se to poklapalo i sa Bajdenovim kursom za oživljavanje međunarodne saradnje na raznim poljima, koja je bila zapostavljena u vreme predsednikovanja Donalda Trampa.
Pomni hroničari ukazuju, takođe, na dva istovremena vanredna globalna rasta u finansijskom domenu. S jedne strane, u naglom su uzletu zaduživanja u državama, za koja Rojters računa da su se vinula do 281 bilion dolara. Sa druge strane, mnoštvo nadnacionala, prevashodno internetskih i akcionarskih, munjevito uvećava svoje prihode, pa su, prema nekim računicama, među sto najvećih generatora prihoda čak 71 korporacije.
Stoga se učestalo postavlja pitanje ko zapravo vlada svetom – nacionalne vlasti ili internacionalne kompanije? “Poreska diplomatija” sugeriše da je neophodno novo usklađivanje međusobnih doza uticaja, s tim da se i skup država iskaže kao nova vrsta transnacionale, praktično kao lovac na novac koji su im multinacionale vešto oduzele iz jurisdikcije.
Pred državama se ispostavlja dvostruki migrantski izazov. Da se potrude da regulišu emigraciju kapitala bar onoliko koliko nastoje da spreče ilegalnu imigraciju ljudi.
Slutim da bi u oba slučaja mogle da podbace. Globalizacija je uzela toliko maha i stvorila toliko nejednakosti da i kapital i ljudi beže u bolje, u poreski ili pretpostavljeni “raj” u poređenju s “paklom” (i bez navodnika) koji napuštaju.
Ipak, mislim da je dogovor o minimalnom globalnom porezu dobar potez, redak, a dragocen pokušaj da se svet bar u nečemu važnom objedinjava. Pogotovo što se do njega došlo i saglasnošću stalnih članica Saveta bezbednosti UN, koje već dugo rade, suprotno nadležnostima, na povećavanju globalnih deoba…
Bonus video:
