Prilikom obeležavanja 80. godišnjice antifašističkog ustanka, ministarka Darija Kisić Tepavčević izjavila je da se „nikada ne sme zaboraviti cena slobode koju danas živimo“. Zato je naša dužnost, dodaje ona, „da istrajemo u građenju društva zasnovanog na vrednostima i idealima humanizma i nenasilja“.
U pravu je ministarka kada dovodi u vezu slobodu i humanizam. Najkraće rečeno, humanizam je pravac koji naglašava najveću vrednost ljudskih bića kao moralnih, razumnih i slobodnih. Društvo posvećeno humanističkim idealima vodi računa o sveobuhvatnom razvoju ljudi koji postaju sposobni da prosuđuju o pitanjima dobra i zla, da uspostavljaju međusobne odnose i preispituju vredne oblike življenja. Pogled na obrazovanje najbolji je pokazatelj da li društvo stoji na humanističkim ili nekim drugim načelima.
Iz humanističke perspektive cilj obrazovnih institucija je da decu osposobe da razumno i razložno razmišljaju. Danas se kritičko mišljenje često povezuje sa sveopštim nepoverenjem. Ali ideja je zapravo u biti potpuno suprotna. Dete ili odrasla osoba koja zna razložno da razmišlja, sposobna je da ostalim članovima zajednice ponudi dobre razloge za svoje predloge koji bi svima bili prihvatljivi. Da bi se razložno razmišljalo potrebno je razumeti druge ljude, njihove težnje i interese, njihove poglede na svet i njihove potrebe. Tek tada mogu se osmisliti razložni predlozi. Međusobno poverenje preduslov je suživota koji se temelji na humanističkim vrednostima. Ako, slušajući druge, ne razmišljamo o njihovim argumentima, već pokušavamo da otkrijemo njihove skrivene namere, tu nema prostora za dogovore i uspostavlja se zakon jačeg.
Razum se u humanističkoj literaturi često vidi kao put do slobode. S jedne strane razum nam pomaže da preispitamo kulturu u kojoj živimo i odbacimo je ukoliko procenimo da je duboko pogrešna. Škola bi mogla odigrati ključnu ulogu u borbi protiv patrijarhalnih matrica i pomoći devojčicama da razumeju i, ako žele, odbace nametnute uloge. Devojčice mogu uvideti da su jednako sposobne kao dečaci, da nisu dužne da same obavljaju kućne poslove i da nema ničeg neprikladnog u tome da upišu tehničke fakultete. Škola, dakle, može značajno proširiti prostor njihove lične slobode i autonomije.
Sa druge strane, škola može značajno prošiti i opseg javne ili političke slobode. Deca se mogu osposobiti da prepoznaju eksploataciju ili političku obmanu i autoritarnost. Mogu znati da put do boljeg života ne vodi jedino preko upisa na tehničke fakultete. Ukoliko se javno aktiviraju, politike se mogu drugačije osmisliti, resursi pravičnije raspodeliti, a korupcija suzbiti. Tada bi se od svake vrste rada moglo dostojanstveno živeti.
Ničega od navedenog nema u našim školama. Filozofija kao predmet se ukida, filološki fakultet (s pravom) niko ne upisuje, a dualno obrazovanje širi se poput zaraze. Obrazovanje je postavljeno na temeljima potpuno suprotnim humanizmu. Profesor političkih i društvenih nauka Pedro Flores Crespo nasuprot humanističkog vidi obrazovanje koje pomalo nezgrapno naziva modernističkim. Takvo obrazovanje u prvi plan stavlja razvoj ljudskog kapitala i ekonomiju zasnovanu na znanju. Sveobuhvatni razvoj sposobnosti pojedinaca da vode slobodne živote i žive u pravednim društvenim aranžmanima, potpuno se zanemaruje. Ciljevi su isključivo ekonomski.
Ukoliko na trenutnom tržištu radne snage nedostaje određenih profila, škole bi ih morale stvoriti. Dodatno, bilo bi dobro da radnici ne preispituju svoje mogućnosti i ne dovode u pitanju pravednost obrazovnih ishoda. Kako kažu iz Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja, za tehničare je najvažnije da nauče da rade, a ne da misle.
Ekonomska logika na još jedan način utiče na obrazovanje. S obzirom da je ukupni nacionalni profit (pitanje raspodele uvek je isključeno) ultimativni cilj, politike racionalizacije u obrazovanju su logičan ishod. Tamo gde novac postaje cilj po sebi, za ljude više nema mesta.
Humanizam je u školama ostao jedino u okviru takozvane nacionale grupe predmeta. I to nije nikakav propust, slučajni relikt prošlosti. Ovi predmeti obavljaju drugu važnu ulogu: kreiraju zatvoren i isključiv nacionalni identitet.
Promene koje bruto domaći proizvod dižu na obrazovni pijedestal brišu deo humanističkog kurikuluma i blokiraju razvoj sposobnosti dece da prošire prostor lične slobode. Sa druge strane, ono što od humanističkih predmeta ostane, služi koruptivnim politički elitama da se sakriju iza nacionalizma. Time se sužava prostor javne, političke slobode.
Slobodarskog humanizma o kojem ministarka govori nema ni u tragovima. Ako se sad zapitamo zašto ministarka laže, potpuno ćemo promašiti metu. Pravo je pitanje zašto smo mi tako lako pristali da naše škole rade protiv naše dece.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Bonus video:
