Čak i onaj ko u danima posle usvajanja Rezolucije crnogorskog parlamenta o Srebrenici nije pratio medije u Srbiji, a pritom ima bar okvirnu predstavu kako oni izgledaju poslednjih godina - lako može da pretpostavi na koji se način izveštavalo o tom događaju. Pisalo se i govorilo nekritički, jednostrano, bez želje da se razume i sazna; širila se mržnja, potpirivala netrpeljivost i primenjivale se već poznate metode diskvalifikacije političkih neistomišljenika.
Medijski zakoni kao da nisu postojali, Kodeks novinara Srbije kao da nikada nije napisan, Ministarstvo kulture i informisanja kao da je naglo izgubilo vid, sluh i moć oglašavanja, a Regulatorno telo za elektronske medije ni inače nije prisutno i obično ne radi svoj posao.
Ko izda...
Pošto je Rezolucija usvojena u večernjim satima 17. juna, što je bilo suviše kasno za štampu, novinski urednici imali su čitav jedan dan da tu stvar ukrase i obogate. Od devet nacionalnih dnevnih listova koliko ih je u tom trenutku bilo, samo tri su se zadržala u okvirima profesionalnog i pristojnog: Blic sa ocenom da je u Crnoj Gori “velika kriza vlasti”, Politika koja je napisala da je “Vlada Crne Gore u Milovom zagrljaju” i Danas koji je ispravno predvideo da je “na pomolu novo zahlađenje odnosa Srbije i Crne Gore”.
S druge strane, prorežimski tabloidi “zablistali” su kako već samo oni umeju: Informer je usvajanje Rezolucije označio kao “najcrnji, najgori udar na Srbiju”, Večernje novosti su konstatovale da su “Krivokapić i Bečić udarili Srbima žig genocidnih”, Srpski telegraf obznanio je kako “pada vlada u Crnoj Gori”, dok su šampionsku titulu medijskoj beščašća ipak odneli listovi Kurir, Alo i Objektiv. Kurir je uz fotografiju Zdravka Krivokapića krupnim slovima napisao “Posrnuo! Mala je Crna Gora koliki je Krivokapić izdajnik”, Alo je sve objasnio rečju “Veleizdaja”, dok je Objektiv parafrazirao prostačku pošalicu i konstatovao “Ko izda, Zdravko”.
Situacija je bila potpuno ista i na televizijama. Na prodržavnim (koje čine ogromnu većinu), ređali su se gosti - analitičari, istoričari, političari - koji su potpirivali strasti, upotrebljavali “jake” reči i više nego jednostrano prikazivali čitavu stvar. S druge strane, one malobrojne koje nisu pod kontrolom vlasti, pružale su mogućnost da se čuje i poneki disonantan ton: na primer, istoričar Milan St. Protić je za agenciju FoNet rekao da je “ta Rezolucija vrlo lepo sročena, otmeno i uravnoteženo”, ali to se na najgledanijim televizijama nije moglo videti.
I ovde se, kao i u brojnim ranijim slučajevima, pokazalo da ovdašnji mediji i novinari pate od „manjka ograđivanja“ i potpunog nedostatka želje da svojoj publici nešto objasne. Pre svega, praktično nigde nije mogao da se VIDI tekst rezolucije - za to je publika iz Srbije morala da se obrati crnogorskim portalima i drugim izvorima. Veći je problem bilo to što su mediji puštali sagovornike da pričaju šta god su hteli, čak i da šire govor mržnje, a da se od toga nisu ni na koji način ogradili. Kada sagovornik za nekoga kaže da je „izdajnik“ (a toga je bilo podosta), novinar je dužan da ga upozori da takav rečnik nije dozvoljen, da objasni zašto i da gledaoce/čitaoce obavesti da to nije uređivačka politika tog medija. To se, dakle, nije dogodilo ni na jednoj televiziji, ni u jednim novinama.
Oprobana receptura
Profesionalno najsramotniji segment izveštavanja o Rezoluciji ipak je tabloidni napad na porodicu Zdravka Krivokapića, odnosno na njegove ćerke. Njima je u više listova prebačeno što “rade i zarađuju usred Beograda”, a otac im “pljuje Srbiju”; otkriven je njihov identitet, kao i detalji njihove privatnosti - što svakako nije bilo u javnom interesu. Kada su se ove dve mlade žene požalile, navodeći da se ne osećaju sigurno, opet se podigla tabloidna “kuka i motika” sa tezama da im ne preti nikakva opasnost. Na sve to, oglasio se i Aleksandar Vučić koji je ćerkama poručio da će lično da im garantuje bezbednost i da im se ništa neće desiti - istovremeno, međutim, ta je prilika iskorišćena kako bi opet podsetio na navodne crnogorske grehe prema Srbiji, što nije pomoglo ni opštoj bezbednosti, a ni smirivanju strasti.
Koliko god opasno i neprijatno, ovakvo izveštavanje ipak je bilo u granicama onoga što se i do sada redovno viđalo na srpskoj medijskoj sceni. To, naravno, ne znači da je u pitanju nešto normalno i društveno prihvatljivo. Naprotiv. Slučaj napada na Krivokapićeve ćerke jedan je u nizu primera koji pokazuju na šta zapravo liče srpski mediji - oni su odavno postali sredstvo putem kojeg se politički neistomišljenici najpre targetiraju, diskvalifikuju i moralno ponize, zatim se danima “razvlače” i secira im se život, da bi na kraju stvar dospela do predsednika ili premijerke koji trijumfalno “aboliraju” žrtvu, garantuju joj bezbednost i sve to iskoriste za svoju političku predstavu.
Maraton bez počasnog kruga
Za razliku od drugih važnih događaja koji iznenada privuku medijsku pažnju, ali vrlo brzo i nestanu s radara javnosti - Rezolucija o Srebrenici polako postaje maratonski slučaj, nešto što vremenom ne gubi na atraktivnosti. Skoro mesec dana pošto je usvojena, ona svakako nije na naslovnim stranama, ali je i te kako prisutna: pre svega kroz napade na crnogorske političare koji neprekidno traju.
Dodatni vetar u jedra toj tendenciji dala je godišnjica genocida u Srebrenici.
U govoru mržnje naročito se ovih dana istakao tabloid Alo koji je boravak Mila Đukanovića i Dritana Abazovića u Memorijalnom centru u Potočarima opisao ovako: “Milo, raspop, Dritan, Bečić usvojili antisrpsku rezoluciju, pa potrčali da drže govorancije u Srebrenici”. Abazovićeva poseta Sarajevu takođe je privukla pažnju, pa portal pravda.rs navodi da “ne može dan da prođe”, a da on “ne pomene Rezoluciju”. Isti medij poručuje i da je potpredsednik crnogorske vlade “u Sarajevu kao kod kuće”, što bi valjda trebalo da nosi nacionalističku konotaciju. Sličnu poruku, mada suptilnije, prenele su i Novosti koje su podsetile na Abazovićeve studentske dane u Sarajevu, zaključujući i da mu je Sarajevo posle usvajanja Rezolucije navodno “oprostilo” raniju saradnju sa Srbima.
Posebno je zanimljivo da ne jenjava ni pažnja daleko profesionalnijih medija i da i oni, ovaj put pod firmom autorskih kolumni, dodatno podgrevaju međunacionalne i međudržavne tenzije. Tako je u rubrici “Pogledi” objavljena kolumna poslanika SNS Nebojše Bakareca koji je i tu platformu iskoristio za relativizaciju genocida, potpirivanje netrpeljivosti prema Crnoj Gori, obračun s političkim oponentima, itd. Sve to bi još i moglo da se nekako, bar do određene granice, opravda slobodom govora i mišljenja, da nije jednog “detalja”: kao poslanik vladajuće stranke, Bakarec ima mnoštvo prilika da iznese svoj stav, da odgovara na pitanja novinara, da daje intervjue. Zašto bi čovek pisao kolumnu? U kojoj pritom nema ničega što ovih dana nije rečeno i ponovljeno bezbroj puta, s najviših državnih pozicija? Valjda da nekom ne promakne. Vrhunac medijsko političke histerije možda je ipak predstavljalo oglašavanje predsednika Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme iz letovališta u Grčkoj. Javljajući se u Jutarnji programa televizije Prva, on je 12. jula izgovorio nešto što je u normalnim okolnostima i uređenim društvima nezamislivo, a što je dvoje voditelja u studiju dočekalo uz osmehe i pošalice: “Građani Srbije neka odluče gde će ko da ide na odmor, ali Crna Gora je prva priznala nezavisnost Kosova, glasala da Kosovo uđe u UNESCO i Interpol i glasala da se u Srebrenici desio genocid”.
* * *
Teško je u ovom trenutku predviđati gde će se i kada sve ovo završiti. Imajući u vidu prethodna iskustva i krvave posledice jednostranog i ostrašćenog izveštavanja, red bi ipak bio da se mediji upristoje i tako dozvole da se konačno smire tenzije i ohlade usijane glave.
Nažalost, to najmanje zavisi od njih. Jer u Srbiji se za sve pita samo jedan urednik, a njemu - čini se - sve ovo i te kako odgovara.
(Institut za medije Crne Gore)
Ovaj članak je urađen uz finansijsku podršku Evropske unije i Nacionalne zadužbine za demokratiju. Sadržaj je isključivo odgovornost autora i izdavača Instituta za medije CG i nužno ne odražava stavove donatora.
Bonus video:
