Pošteni levičari, ima i takvih, često su ubeđeni da naprednjake i Vučića u Srbiji može pobediti samo iskreni desničar.
Ne vide međutim, da problem nije samo u nedostatku iskrenosti, već i u nedostatku desnice u osnovnom značenju. U smislu vere u dobro u ljudima (i u Boga), rešenosti da se učini nešto plemenito, volji da se poštuju pravila…
Pratila sam pre desetak godina suđenje Miši Vaciću za nedozvoljeno držanje oružja i podsticanje na mržnju prema gej zajednici, kada sam obukla crni kaput dolazeći na ročište. Na vratima sudnice u lice mi se uneo Vacićev otac, okružen drugovima i rođacima, uz reči da “ženama u crnom” neće dopustiti da uđu. Stražar koji je morao da interveniše, negodovao je što bar nisam skinula kaput pre ulaska u sudnicu, a i kolege novinari su vrteli glavom, kako sam mogla da budem tako nesmotrena, umalo da ne puste nikog iz medija unutra.
NVO “Žene u crnom” jesu poslale posmatrača da beleži suđenje, ali iskusno – mladića, možda studenta, u beloj jakni. Delovao je premršavo, skoro izgladnelo i kao da mu je to honorarni posao, a ne politički angažman. Sutkinja Ivana Ramić čini mi se, dopustila je da se prikaže policijski video snimak pretresa Vacićevog stana. Videli smo sređen stančić, vlasništvo mladog negovanog Vacića, firmiranu garderobu naslaganu preko postera sa likom Ratka Mladića. Bio je to dom zbrinutog pripadnika srednje klase, na putu ka vrhu srpskog establišmenta, do koga je i stigao narednih godina. Bila je to sušta suprotnost momka poslatog iz NVO.
U Vacićevom slučaju dakle, od početka je bilo očigledno. U slučaju Boška Obradovića međutim, očigledno je bilo samo onima koji ga poznaju lično, a ne iz javnog života. I dok su levičari i građanski liberali verovali da je Obradović iskreni desničar i zajednički jurišali na portirnicu RTS-a i na ogradu kod Predsedništva sa usklikom “Ljotićevac, probijaj”, dotle su se u SNS-u dobro zabavljali i to sa razlogom.
Jer, naprednjaci su dobro procenili da im ne preti opasnost od nekog ko je na beogradskim izborima 2018. pravio koaliciju sa Sašom Radulovićem. A potom ga se odrekao isto kao i Sande Rašković Ivić, nakon što ga je 2016. prevela preko izbornog praga u parlament.
Da ih ne može ugroziti neko ko se namesti da štrajkuje glađu na ulazu Skupštine, pa posle sedam dana ode da objasni “starešinstvu Dveri” da je u stanju da drži pažnju medija bolje nego što će iko od njih ikad moći. Rukovodstvu stranke, koje je nakon 15 godina, spalo gotovo samo na Ivana Kostića i niški odbor.
Neko ko ne ume iskreno ni da stane pored Aleksandra Martinovića, svog bivšeg suparnika iz poslaničkih klupa koga je umalo prebio. I da Martinoviću, ako su se već našli jedan pored drugog na terasi državne vile pošto su je li, “tri sata pričali” o budućnosti Republike Srpske, ne okreće leđa. Da ga pogleda u lice, barem onako hrabro kako je gledao Dijanu Hrkalović, na izborni dan u Lučanima, svojoj matičnoj izbornoj bazi, gde je uz svu logistiku tadašnje opozicije uspeo da osvoji 4 mandata naspram 27 za SNS.
Bonus video:
