Ako se misli na blisku budućnost, odgovor je negativan.
Za obrazloženje izrečene tvrdnje valja poći od tri nivoa borbe protiv zaraza.
Prvi i osnovni predstavlja suzbijanje, čiji je cilj smanjenje učestalosti obolevanja i umiranja. Kada rizik zaražavanja zavisi od higijenskih navika, za šta su primer „bolesti prljavih ruku“, poput dizenterije, razumljivo je njihovo povlačenje pred čistom vodom i sapunom.
S druge strane, čovek je mnogo nemoćniji pred ubodom insekta ili drugog zglavkara, mada i tada mnogo zavisi od njega - da li se valja u travi (krpelji), šeta u sumrak bez mazanja repelentima (komarci) itd. Posebno je teško sprečavati zaraze prenošene kapljicama i aerosolom ako protiv njih nema vakcine ili se ona ne koristi. Zato ovčjih boginja u Srbiji ima koliko i u prošlosti, za razliku od zemalja koje su uvele obaveznu vakcinaciju protiv te bolesti (SAD).
Eliminacijom se naziva stanje kada nema vidljivo obolelih, ali je uzročnik i dalje prisutan u životnoj sredini. Obično se postiže masovnom vakcinacijom u detinjstvu, recimo protiv difterije, pa kasniji susreti sa uzročnikom deluju samo kao nove doze vakcine.
Iskorenjivanje ili eradikacija je krajnji cilj i ideal borbe protiv zaraza. Tada nema ni bolesti, ali ni uzročnika, osim u dobro čuvanoj laboratoriji. Stečena iskustava sa do sada iskorenjenim bolestima u humanoj (velike boginje) i veterinarskoj medicini (goveđa kuga), kao i sa bolestima koje su pred iskorenjivanjem (dečja paraliza, male boginje, rubeola) ukazuju na značaj četiri činioca: vezanost uzročnika samo za čoveka, odsustvo „nemih“ sejača zaraze, postojanje efikasne vakcine i stvaranje trajnog imuniteta nakon infekcije, odnosno vakcinacije.
Ima, doduše, izuzetaka, pa je pred iskorenjivanjem gvinejski crv (Dracunculus), koji se prenosi zagađenom vodom i u venama nogu naraste i do jednog metra, a pao bi na ispitu ispunjenosti navedenih kriterijuma. Ipak ćemo se držati pravila koja važe za respiratorne infekcije.
Teško je sprečavati zaraze prenošene kapljicama i aerosolom ako protiv njih nema vakcine ili se ona ne koristi. Zato ovčjih boginja u Srbiji ima koliko i u prošlosti, za razliku od zemalja koje su uvele obaveznu vakcinaciju protiv te bolesti
Za novi virus korona, čiji je prirodni domaćin slepi miš, teoretski je važno da li se slučajno našao u organizmu čoveka, pa tu mutacijom stekao sposobnost interhumanog prenošenja, ili je taj kvalitet već posedovao (prva mogućnost daje više nade za eradikaciju od druge). Kovid-19 ne odlikuje klasično hronično kliconoštvo, ali postoje besimptomni i laki oblici zaražavanja, što otežava njihovo otkrivanje. Na raspolaganju nam je efikasna vakcina, a o trajnosti imuniteta ćemo tek da sudimo.
Zaključak je da uslovi za eradikaciju nisu idealni, utoliko pre što nema vajde od lokalne ili regionalne eradikacije. U Novom svetu su male boginje iskorenjene 2002. i 2016, ali su se opet vraćale. Program eradikacije mora da bude globalan, što podrazumeva angažovanje ogromnih sredstava, brojnog kadra i planiranje na bar 10, a u praksi se to razvuče na 20 i više godina.
Uteha nam je što će u bliskoj budućnosti, možda već od narednog proleća, kovid-19 krenuti put svog preobražaja u endemsku bolest, dakle put uspostavljanja manje-više balansirane ravnoteže sa čovekom.
Bonus video:
