Kad smo poslednji put bili udareni u glavu? Većini nas se to desilo u osnovnoj ili srednjoj školi. Zanemarljivi broj nas je zakačio možda neku pesnicu u kafani, na stadionu ili tokom saobraćajne rasprave.
Ali šta ukoliko se pojavi neka boljka koja u bolesniku budi želju da udara druge ljude u glavu? Istovremeno, boljka bi kao prateću pojavu mogla imati i to da bolesnik želi i da sam sebi nanese udarac, ponekad i da se ozbiljno povredi. Mali procenat obolelih od ove bolesti bi mogao i da umre. Svaki stoti, recimo, nastradao bi od svojih ili tuđih udaraca.
Zakomplikujmo ovo malo. Bolest je zarazna i širi se. Kada jedan čovek udari drugog, udareni dobija želju da po glavi izudara i sebe i još drugo dvoje ljudi. Laička matematika kaže da će na ovaj način, posle prvog zaraženog, biti razvijena masovna tuča svih rodova i uzrasta, u kojoj će u glavu biti udareno 3 miliona ljudi u okviru par nedelja, a poginuće njih 30.000. I brojevi će dalje samo rasti…
Zamislimo, na kraju, i da su naučnici izmislili vakcinu, posle čijeg primanja miminimum 7 od 10 ljudi neće osetiti navedenu želju za udaranjem, ako dođu u kontakt sa bolešću. Masovna tuča se, jelte, smanjuje. A ako njih preko 70% bude vakcinisano, postoji mogućnost da tuča i prestane.
Na našu takozvanu sreću, ove izmaštane tuče nema. Ima samo Kovida.
* * *
Problemi sa kovidom-19 su ova dva: vrsta bolesti i vrsta vakcine. Da je, recimo, u pitanju epidemija koju smo naveli u gornjem primeru, sem sistema zdravstvene zaštite, pukao bi i sistem bezbednosti. Stoga se može pretpostaviti da bi ta vakcinacija - priotiv masovne tuče, ubistava i samoubistava - bila daleko poželjnija no što je to ova koja pomaže da se ne porazboljevamo i poumiremo od beznačajnog zapaljenja pluća.
Ovo nije ni jedini primer šta bi neki izmaštana Korona mogla biti. Evo, moglo bi se zamisliti i da kovid-19 (taman mu je i broj simboličan) izaziva - impotenciju. Sasvim je sigurno da bi uzimanje nekakve pred-zaštite bilo daleko i popularnije i poželjnije no što je to slučaj sa sadašnjim procesom vakcinacije protiv bolesti koja napada pogrešan, da izvinete, organ. A i nije to taj Fajzer, uzgred.
E, da. Sem što je pogrešna bolest u pitanju, pogrešno je upakovana vakcina. Nalazi se u prokletoj injekciji koja „strašno“ boli. Ali da je, recimo, u pitanju tableta, lakše bi bilo. Ili da se vakcina može popiti iz čaše, flaše, unučeta; da se može popušiti (eventualno čak iz kakve fensi aparature) ili ušmrkati njen beličasti „vaks“ prah. U svim ovim slučajevima svakako ne bi bilo toliko masovnih protesta, smatranja po mrežama ili YouTube propovedi. Jer nema ih ni sada – a šmrče se, dimi i pije na sve strane.
* * *
Kolektivna svest stanovništva, dakle, ne bi zahtevala nametnutu - pa još laku i za obaviti - obavezu zaštite protiv viška makljanja i manjka seksanja. Dobrovoljno bi mi to… No, s obzirom da je kod Korona pandemije reč o bolesti koja, po mišljenju aktuelne kolektivne svesti, nije toliko problematična, onda se ipak razmišlja i o uvođenju obavezne vakcinacije. Matematički „paradoks“ epidemije je, naime, da u njoj ne stradaju samo oni koji je ignorišu, već svi. A paradoks se posebno povećava tamo gde je kolektivna epidemiološka zaštita na jednakom nivou kao i sve drugo kolektivno: svojina, ravnopravnost, pravednost, bezbednost, obrazovanost, empatija – šta god sem kolektivnog ludila i histerije. U ovom našem Okruženju, dakle. A ni za šta od navedenog kolektivnog vakcina niti postoji, niti je jasan odgovor na pitanje da li bi se „primila“. Jer smo zakasnili.
A u slučaju Korone možda još nismo.
Saznaćemo veoma uskoro.
Bonus video:
