Nas ovdašnje, smatramo, niko ne može da ubedi da postoje političke deobe koje već nismo iskusili.
Čak su i dvadesetogodišnjaci stasavali u četiri države uz nagoveštaj i pete, a da se nisu ni makli s mesta.
Nedoživljeno se pomalja - bar teoretski, a u svakom slučaju začudo - iz jedine supersile, istorijski afirmisane po svekolikoj objedinjavajućoj moći i unutrašnjom asimilacijom raznolikosti i širenjem spoljnih savezništava. Netrpeljivosti u SAD narasle su toliko da je tamo prođu dobilo i nešto nezamislivo - da se zemlja podeli po stranačkoj liniji na državu demokrata i državu republikanaca.
Sklonost ka toj vrsti balkanizacije koje se dosad nisu dosetili ni Balkanci pokazalo je blizu polovine Amerikanaca u inovativnoj anketi Političkog centra Univerziteta Virdžinija i Project Home Fire. Na više od 300 pitanja odgovarao je ujednačen broj simpatizera obe glavne stranke (ukupno 2012), pri čemu se za podelu na dve države (takoreći za “razjedinjene američke države”) izjasnilo 53 postotka sada opozicionih republikanaca i 41 odsto vladajućih demokrata.
Ovakvi iskazi deluju više kao upozorenje nego kao priželjkivanje da “svaka vaška (partijska) bude obaška”. Jer obe strane su složne u izražavanju visokoprocentnog nezadovoljstva političkim stanjem i posredno sugerišu da ih ono navodi na pomisao da treba da se smeste u odvojene države, pa tamo neka svako radi po svome.
Uz ostalo, čak više od 80 odsto, sa obe strane, u sadašnjim političarima vidi opasnost za demokratiju i strahuje da bi zbog dotičnih i njihovih postupaka mogli da propate i oni lično i bližnji im. Posredno su pak potvrdili i da su i sami postali deo mašinerije grubog etiketiranja. Republikanci su (76 odsto) izjavili da ne prave razliku između demokrata i socijalista (što je tamo ružna reč i kada se govori o evropskim socijaldemokratama), a i demokrati (56 odsto) su načinili antisistemsku jednačinu, poistovećujući republikance s fašistima.
Anketari su dali i nekoliko putokaza da se potraži neophodna doza zajedništva za učvršćenje demokratije. Ali jedan od vođa te ekipe politikolog Lari Sabato predočio je da su podele između pristalica sadašnjeg i doskorašnjeg šefa Bele kuće Džoa Bajdena i Donalda Trampa duboke i opasne i da će teško dovesti do normalizacije njihovih odnosa.
Situacija podseća na neku varijaciju unutrašnjeg hladnog rata. Jer prikazuje se u stilu “dva loša, ubiše Miloša”, to jest da je demokratija sapeta između raspojasanih “nacista” i “komunista” iako je demokratija svojevremeno pobedila obe te privremenosti (sa izuzetkom reformisane Kine, u kojoj se uzajamno ispomažu KP i kapitalizam).
U nedavnoj anketi CNN-a velika većina Amerikanaca iskazala je zabrinutost za stanje njihove demokratije. Njih 56 odsto ocenilo je da je ona izložena napadu, oko 37 procenata da je na iskušenjima, a svega šest odsto da nije u opasnosti.
Posvećenu javnost posebno je ustalasao članak uticajnog specijaliste Roberta Kejgana u Vašington postu, gde je konstatovao da SAD “upadaju u najveću političku i ustavnu krizu posle tamošnjeg Građanskog rata” (1861-1865). I da su poprilične šanse da do opštih izbora 2024. (ili povodom ishoda) dođe do “masovnog nasilja, sloma autoriteta centralne vlasti i podele zemlje na crvene (republikanske) i plave (demokratske) enklave”, što se donekle uklapa u rezultate ankete Sabatovog tima, za koje bih mogao reći da žigošu krajnje rivalizirane partije kao parije nauštrb interesa nacije.
Zloslutnost se mahom javlja povodom Trampa, čije pristalice, kao i on, i dalje ne priznaju da je prethodne predsedničke izbore izgubio. Pa i najavljuju njegov revanš sa istom tezom - da ako opet bude poražen, da će to ponovo biti zbog “pokradenih izbora”. Analitičari strepe da bi prema tom scenariju trampisti mogli da se upuste u još opasniju avanturu od one kada su prošlog 6. januara upali u zgradu Kongresa.
Uz to podsećaju da Tramp nije “repa bez korena” i da je iznikao na rastućem nepoverenju zanemarene mase prema političkoj eliti, čija su se zastranjivanja nagomilala u ovom veku. Da pomenemo samo neke - neopravdana invazija na Irak, finansijski krah na Volstritu s nagrađivanjem, a ne kažnjavanjem odgovornih, drastično rastuće staleške nejednakosti, povećani uticaj novca na političko odlučivanje, zvanično promovisanje “alternativnih činjenica”, pad prestiža u svetu, zakasnelo reagovanje na pandemiju, haotično povlačenje iz Avganistana, otegnuto preganjanje oko bilionskog ulaganja za neophodno socijalno uravnotežavanje, a sve to uz istrajno premijerno u povesti i nepotkrepljeno osporavanje ishoda izbora kao temelja demokratije…
Vratimo se pri kraju na početak ovog teksta sa anketom u kojoj je zamašna podrška rastakanju zemlje na dve stranačke države. Ne verujem u takvu američku “izuzetnost”, kako ona samu sebe definiše.
Kao što sam siguran i da je neodrživa na duži rok i jednopartijska država kakva je praktično ovdašnja. U kojoj lider svakodnevno krši Ustav na koji se poziva samo kada mu ankete sugerišu da je to dobro za njega i bližnje mu.
Ali, i ankete raspolažu karakteristikama vrdalame. Upravo su pokazale da i mnogim Amerikancima vladanje njima može da se smuči toliko da im više nije ni do teritorijalnog integriteta. A kome ovde partija kao parija podređuje gotovo sve druge ljudske integritete…
Bonus video:
