Možda je najstariji vic modernog sveta o tome kako je Rokefeler zaradio svoje bogatstvo. A vic kaže: kupio on jednu jabuku, izglancao je i prodao je skuplje tako uglancanu. Potom je to uradio sa dve, tri, četiri jabuke… Jabuke su se umnogostručivale, sve dok jednog dana nije umro stariji Rokefeler i ovom mlađem, koji glanca jabuke, ostavio ogroman novac.
Preduzetnici, kojima se danas bavimo, su zapravo Rokefeleri u osnivanju, ali uz amandman da nemaju bogatog pretka koji, kroz testament, izražava emocije spram mlađih pokolenja. U jednom momentu, ako se kroz realno preduzetništvo ikad nakupi dovoljno para, preduzetnici postaju i kapitalisti. No, tad ekonomska romantika postaje surovi biznis, a kojim se ovde nećemo baviti. Pa ćemo se vratiti temi.
Preduzetnik, dakle. Novčanička bajka koja se ponekada i ostvari. Čudo jedno.
* * *
Razlog zašto potpisnik ovih redova nikada nije ekonomiju smatrao baš skroz naukom jeste što se ona, u jednom svom aspektu, odnosi na nepredvidljivo, iracionalno. Da nije tako, postojala bi na Ekonomskom fakultetu katedra za bogaćenje, a na master i doktorskim studijama mogle bi se naučiti i brže i najbrže metode dolaženja do velike love. Te bi tako doktori ekonomskih nauka bili istovremeno i najbogatiji ljudi na svetu, a ne Elon Mask koji - kada usvoji kuče - time izazove toliko burnu reakciju svojih fanatičnih sledbenika da na berzama kriptovaluta skoči onaj, ionako besmisleni, Dogcoin. To će reći da za privredni uspeh nema ni recepta ni metode, već ima nečeg drugog. Ima preduzetništva, naravno, ali i ono se od sto nekih čuda sastoji.
Preduzetnici su ljudi kojima su, pre svega, potrebne tri sreće. Prva sreća odnosi se na to da u pravo vreme treba imati pravu ideju, druga da treba biti rođen sa talentom da se ideja smisli i energijom da se ona „izgura“. Treća sreća je najveća, a to je da nema previše onih koji bi preuzeli tvoj posao kada on postane unosan. Ili uzeli neki njegov deo. Oni koji od tebe ne traže ništa zovu se konkurencija, a oni koji od tebe traže mnogo zovu se reketaši. Na spisak onih koji posao takođe otežavaju dodaćemo državu, oličenu kroz poreze i doprinose, kao i banke, oličene kroz sitna slova i krupne kamate i provizije. Uspešan preduzetnik je, u tom smislu, oličenje čuda. Pre bilo čega drugog.
A uspešan preduzetnik u ovom Okruženju je čudo nad čudima. On, evo recimo, živi u postsocijalističkoj tranzicionoj kulturi koja je stvorila izraze „snašao se“ i „šta ga briga“, a što su verbalizovana divljenja za „laku lovu“, u kojoj se zarađuje Rokefelerov novac. A da, pritom, dolaženje do tog novca ne podrazumeva baš da neko mora da umre. Ili makar niko od porodično bližnjih.
U tom i takvom Okruženju, preduzetnik je društvena anomalija koja bi da radom, što svojim a što radom onih koje zapošljava, dođe do onoga do čega svako u Okruženju normalan dolazi „snalaženjem“. A preduzetnika je i briga, što je tek nedopustivo. Čak donekle i zabrinjavajuće.
* * *
Ekonomski fenomen preduzetništva na ovim prostorima, a za koga treba imati sreće do nivoa čuda, bazira se na osobini preduzetnika koja, sama po sebi, predstavlja još veće čudo. Preduzetnik, naime, preduzima. Preduzima bilo šta, pa čak i nešto konkretno. A to je u Okruženju - gde malo ko (čitaj niko) preduzima išta povodom nestanka države, prava, bezbednosti, novca, zdravlja i posledično razuma, ma svega - retkost kojoj nema premca. Preduzetnici i preduzetnice su više od samih sebe, a da to i ne znaju: oni su Preduzimatelji. Vrsta čije je samo preživljavanje najveće čudo od svih čuda o kojima ste danas čitali. I kome se, evo, i dalje čudimo, a pritom - sa najvećim poštovanjem.
Čudno, zar ne?
Bonus video:
