Manimo se prošlosti, posvetimo se budućnosti.
Ta milozvučna poštapalica za relaksiranje svakojakih napetih odnosa trpi udare osporavanja, pa se čak pod dejstvom aktuelnih smandrljavanja sve češće premeće u svoju suprotnost - da nam je sutrašnjica u repriziranju (ne)ugodne jučerašnjice.
Pandemija kojoj se ne nazire kraj pojačala je, naravno, žal za “starim dobrim vremenima”, ali uz slutnje da se naziru “aveti prošlosti”. Kontraevolucija jezdi od pluskvamperfekta ka prezentu.
Već je poduže u opticaju podsetnik - kako su padale davne imperije, pa da slično čeka i sadašnje; da je na pomolu primena drevne Tukididove zamke prema kojoj je neizbežan oružani sukob pri spoljnom ugrožavanju statusa dominantne sile; da je sadašnja situacija slična onoj pred Prvi svetski rat; da koronavirus napreduje tragom katastrofalnog “španskog gripa”; da se pomaljaju simptomi Velike depresije; da smo na pragu modernizovanog Hladnog rata… Hronologija sugeriše da nam je prošlost sve bliža, takoreći pred svakim nosem koji može da namiriše opasnost.
Naglo su narasle zebnje od repriziranja osme decenije prošlog veka u kojoj su mnogi događaji izgledali neponovljivi, a neki se ipak mimo očekivanja ispostavili kao predznaci današnjih iskušenja. Meni je pak draga jer sam na njenom startu 1971. postao novinar i u tom svojstvu istrajavam evo punih pola veka.
Sadašnje poređenje s tom dekadom proizilazi iz slutnji da bi kao i onda mogle svet da zadese grdne nevolje u snabdevanju energijom i drugim potrepštinama kao što su bile onda zbog naftnog embarga koji su Arapi zaveli kao odgovor Zapadu što je stao na stranu Izraela u ratu protiv njihove koalicije. Cene petroleja tada su vrtoglavo skočile i izazvale velike poremećaje u globalnoj ekonomiji, uz scene slične ovima koje viđamo pred britanskim pumpama.
Do mnogostrukih lomova i strepnji danas dolazi iz drugih razloga. Ali, bilo da su proistekli iz naglo povećane tražnje posle karantinskih privrednih zastoja, bilo da im doprinose zavrzlame oko isporuka ruskog gasa ili nedostatak radne snage, ili… oni potvrđuju da je svet manje spreman da zaustavi globalna tumbanja nego da ih izazove.
Najznačajniji događaj, a u svojoj dalekosežnosti i najparadoksalniji, bio je, čini mi se, uključivanje NR Kine u glavne globalne tokove mahom normalizacijom odnosa sa Amerikom. Zauzela je (tek) 1971. mesto u UN, koje je dotad držao Tajvan, načinila je otklon od SSSR i priklonila se Zapadu čijim se velikim prilivom kapitala upustila u unutrašnje reforme, da bi danas postala druga ekonomska sila. Za tim epohalnim preokretom usledio je strateški zaokret - Peking danas rivalizira s Vašingtonom, a uortačuje se pritom s Moskvom.
Bile su to godine i kada su otvorene ratove povele socijalističke zemlje, kako je ovde zvanično konstatovano - invazija SSSR na Avganistan, Vijetnama na Kampućiju, napad Kine na Vijetnam. Prethodno je Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji isticanjem ljudskih prava podrila sovjetski model, pa i nagovestila pad Berlinskog zida. A sa druge strane, general Augusto Pinoče je u Čileu svrgnuo socijalističku vlast i instalirao prvu “neoliberalnu ekonomiju” koju su potom globalizovali Margaret Tačer i Ronald Regan.
U tim vremenima ukazali su se i prvi uverljivi znaci o potencijalnom rastakanju SFRJ. Prisećam se.
Kada su me povodom Titove smrti 1980. godine pojedine strane kolege pitale postoje li izgledi da se ovde kao komunističkoj zemlji, najbližoj zapadnim vrednostima, u doglednoj budućnosti uvede višestranački sistem, odgovarao sam potvrdno. Uz diskretno teoretisanje da bi iz tog procesa, ako krene po nacionalnim i republičkim linijama, mogla da proistekne pluralizacija ne samo partija nego i država.
Ne samo kod nas, i drugde su bitne promene ubrzavane “biološkim pučevima”, to jest smrtima lidera. Pre nego što je Mihail Gorbačov došao na čelo SSSR-a i raspustio istočni blok, u kratkom razmaku su umrla trojica prethodnika - naslednik preminulog dugoročnog Leonida Brežnjeva, Jurij Andropov umire posle 16 meseci, a njegov naslednik Konstantin Černjenko skončava pre napunjenih godinu dana na vlasti.
I druge tri ideološke sile imale su neuobičajene smene na vrhu. Papa Jovan Pavle Drugi je na čelo Vatikana došao kada je dotadašnji izdahnuo posle samo 33 dana na tom mestu. Tek kada je Mao Cedung napustio ovaj svet, skrajnuti Deng Sjaoping se uzdigao i postavio osnove za ekonomski uzlet Kine. A prethodno je Ričard Nikson, “sponzor” otvaranja Kine, bio primoran da podnese ostavku na funkciju predsednika SAD zbog prisluškivačke afere Votergejt.
Nikada valjda u novijoj istoriji nije bilo tolikog niza gotovo istovremenih vanrednih smena na vrhu unutar sila koje su na različite načine oblikovale svet. Ali, ta osma dekada iznedrila je i stvari za široku upotrebu. Lansirani su prvi kompjuteri za kućnu upotrebu, mejlovi, vokmeni, video-igrice. Premijerno se ispilila i prva beba iz epruvete. Rasplamsao se feminizam, pojavile su se ekološke stranke.
I mi ovde imamo neposredan razlog da sadašnjost uporedimo sa 1970-im. Onda se munjevito protiv velikih boginja vakcinisala cela Jugoslavija. Danas Srbija ne stiže da vakciniše ni polovinu od trostruko manjeg broja stanovnika. Umesto reprize blagotvornog čina prošlosti, mi imamo lidere s “repovima” iz nemile prošlosti…
Bonus video:
