Tek kada zdravstvene nevolje uđu u krug vaših najbližih možete shvatiti koliko se državni zdravstveni sistem u Srbiji “otuđio” od svojih osiguranika i pacijenata, te koliko je ta okolnost pokrenula privatnu inicijativu koja pokušava da popuni prostor uskraćenih “besplatnih” usluga koje vam samo nominalno sleduju - zato što decenijama plaćate doprinos za zdravstveno osiguranje.
Kovid-kriza je poslednjih meseci samo pružila alibi spomenutom sistemu zdravstvenih institucija da, izgovarajući se nedovoljnim novčanim sredstvima i investicijama u moderne aparature i usavršavanje zdravstvenog kadra, “ohladi” nade svih pacijenata da od tog sistema mogu dobiti pristojno i ažurno lečenje. Istina, nekima su te usluge na kvalitetnom nivou dostupne besplatno zahvaljujući društvenom položaju ili raznovrsnim rođačkim ili prijateljskim “vezama”, ili zbog pojedinačnih primera samopregora lekarskog i medicinskog osoblja. Ipak, čini mi se iz iskustva, ali i prema mnogim pričama poznanika, da striktno administriranje u zdravstvu postaje oblik “belog štrajka” u nekim njegovim delovima. Na primer, ako neko padne na ulici i ostane nepokretan na asfaltu, ako pozovete službu hitne pomoći u Novom Sadu, ona će doći na lice mesta i prebaciće vas u Urgentni centar (gde ćete po nekoliko sati čekati da nadležni specijalista dođe iz obližnje bolnice da vas pogleda i pruži vam pomoć). Ukoliko vas, međutim, rodbina nekako otegli kući, pa tek ujutru zatražite prevoz bolničkim kolima do nadležne zdravstvene ustanove (jer je reč o nepokretnom povređenom), dežurni lekar će vas ispitivati telefonom dvadesetak minuta, pa će vam reći da od svog izabranog lekara zatražite “uput” za prevoz do specijalističke ustanove, u kojoj, opet, morate imati “zakazano”, itd. Jer, hitna služba je za “spasavanje života”, a ne za prevoz nepokretnih bolesnika, kako je rekao (prema njihovom pravilniku).
Tu počinje pričica koju bih ovde hteo da navedem. Preskočiću ovde činjenicu da do uglednih lekara u svom mestu relativno brzo možete doći preko privatnih klinika i bolnica gde oni honorarno rade posle radnog vremena u državnim medicinskim ustanovama. Međutim, tada ulazite u koridor priličnih troškova jer te privatne ustanove prati šarolika mala privreda. Možete na internetu naći firme koje se bave transportom nepokretnih bolesnika, u kojima možete iznajmiti i invalidska kolica ili stojeću nošu itd. Zatim imate čak, u velikim gradovima, agencije koje privatno obezbeđuju “kućnu negu”, pa ponegde i noćnu kućnu negu. Sve to, naravno, košta, ali spasava porodicu da može da nastavi kako-tako normalno da funkcioniše, a lišava državne bolnice obaveze da kod sebe smeštaju na hiljade pacijenata koji bi na stalnu negu imale nekakvo pravo po zakonima o zdravstvenom osiguranju.
Tako je, pojednostavljeno rečeno, jedan “reformski potez”, sa uvođenjem “privatne lekarske prakse”, postao agens za formiranje sve raširenije “male privrede” koja rešava i najteže životne probleme mnogih porodica, a oni zdravstveni su svakako najteži. Još kada bi zdravstveni sistem shvatio da bi bilo humano, a u krajnjoj liniji i ekonomski opravdano da bar delimično “refundira” troškove koje imaju osiguranici koji se leče u mreži “privatne prakse” (za šta je potrebno da Srbija postane “pravna država”), onda bi i ulaganja u mastodontske bolnice, sa često neiskorišćenim voznim parkom i skupim, a nestručno upotrebljavanim aparaturama bila manja, a zdravstveni fond bi imao više sredstava za inovativne lekove, zatim uređaje i operacione sale koje nije u stanju da obezbedi privatni investitor, te za ubrzanu specijalizaciju lekarskog kadra kod vodećih medicinskih centara kod nas i u svetu.
Bonus video:
