Voz za članstvo u Evropskoj uniji za Crnu Goru je prošao u prvoj deceniji 21. veka i ko zna kad će ponovo proći našim meridijanima. Reč je o gorkoj isitni koju pojedinci skrivaju zato što su odgovorni, direktno ili indirektno, za propuštenu priliku, drugi jer je nisu bili svesni i pored dobre vere koju imaju kada je u pitanju put Podgorice u EU, a treći iz neznanja ili drugih ciljeva nastavljaju da obmanjuju javnost ispaljujući proizvoljno i bez ikakve realne podloge datume o fantazmagoričnom ulasku Crne Gore u EU.
Najpovoljnijih pet godina za približavanje EU, od pada kleptokratskog režima Slobodana Miloševića u Beogradu do propalih izjašnjavanja o Ustavu EU u Francuskoj i Holandiji, Crna Gora je potrošila na pripremu terena za održavanje referenduma o nezavisnosti. Rečju, u najberićetnijem periodu politike proširenja EU, od 2000. do 2006. godine, Podgorica je preferirala da gradi put ka nezavisnosti umesto ka članstvu u EU.
Zbog realizacije političke agende režima Mila Đukanovića, Crna Gora i Srbija su izgubile već u startu dragoceno vreme u pregovorima oko Beogradskog sporazuma. Umesto da po padu Miloševića Podgorica i Beograd krenu svom brzinom ka članstvu u EU, tadašnja vlast ali i dobar deo onih koji su zaista proevropski nastrojeni, imali su kao prioritet obnovu nezavisnosti a ne članstvo u EU.
Budući da pitanje SR Jugoslavije nije bilo rešeno, EU nije mogla da napravi ni minimalne formalne korake u približavanju Crne Gore i Srbije članstvu iako je u Briselu i najvažnijim evropskim prestonicama postojala naklonost, koju više nikada nećemo imati, da se Beograd i Podgorica nađu u evropskom klubu i to na privilegovanom koloseku.
U periodu dok 12 istočnoevropskih država trči ka ulazu u EU, a Hrvatska ošamućena desetogodišnjom vlašću Franje Tuđmana hvata zalet, Podgorica i Beograd, uz posredstvo visokog predstavnika EU Havijera Solane, traće dve godine za stvaranje Državne zajednice Srbije i Crne Gore čija je jedina svrha da se kupi vreme za kreiranje većine na referendumskom izjašnjavanju.
Zatim smo proćerdali još dve godine oko dobijanja tzv. Studije izvodljivosti jer je Podgorica namerno opstruisala usaglašavanje zajedničke carinske politike što je bio conditio sine qua non za dobijanje dokumenta koji je neophodan da bi mogli da se otvore pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP).
Dakle, umesto da 2005. počnu pregovore o članstvu u EU zajedno sa Hrvatskom, ili da barem dobiju status kandidata sa datumom početka pregovora, i uhvate poslednji vagon za EU, Crna Gora i Srbija tek počinju pregovore o SSP-u.
Podsetimo, iskustvo prethodnih istočnoevropskih država u procesu proširenja EU je ukazivalo da iter, od dobijanja Studije izvodljivosti do statusa kandidata i početka pregovora, traje između tri i pet godina. Računica je vrlo jasna, da se krenulo ozbiljno ka EU 2001, postojale bi realne šanse da se uhvati priključak sa Hrvatskom.
S naknadnom pameću bismo mogli da kažemo da mnogi nisu videli šumu (članstvo u EU) od drveta (nezavisnost CG). Ili, ako hoćete, nisu shvatali da je prilika za ulazak u EU bila jedinstvena i prolazna, a da je nezavisnost uvek na dohvat ruke i neprolazna kao opcija.
Neki su napravili pomenuti izbor da bi obezbedili međunarodni imunitet Milu Đukanoviću, imajući u vidu istrage i postupke koji su se vodili u Italiji, i ambijent u kome su mogli da uvećavaju svoja bogatstva i šire (ne)legalne biznise, dok su drugi verovali iskreno, ali i naivno, da će biti lakše i brže transformisati nezavisnu Crnu Goru u pravnu i liberalno-demokratsku državu i samim tim popločati put ka članstvu u EU.
Veliko proširenje EU 2004. godine, propali referendumi u Francuskoj i Holandiji o Ustavu EU u 2005. i ulazak Rumunije i Bugarske u Uniju 2007, presudno su uticali na drastični zaokret politike zapadnoevropskih članica EU prema proširenju. Francuska i Holandija se preko noći transformišu od velikih zagovornika proširenja u njegove najveće protivnike. Srbija je prva platila cenu jer su upravo pomenute dve zemlje od 2006. najdoslednije u uslovljavanju Beograda punom saradnjom sa Haškim tribunalom.
Poslednji ekser u kovčeg proširenja EU na države Zapadnog Balkana su zakucale SAD davanjem zelenog svetla Kosovu da jednostrano proglasi nezavisnost. Ta odluka je definitivno promenila matricu politike Nemačke koja je proširenje, do tada, videla kao sredstvo za rešavanje problema na Zapadnom Balkanu. Od proglašenja nezavisnosti Prištine, Berlin je čvrsto zauzeo stav da EU neće uvoziti probleme sa Z. Balkana i neće primati države koje nisu spremne za članstvo.
U tom kontekstu svrha pregovaračkog procesa sa državama kandidatima za članstvo u EU se radikalno menja: do Hrvatske je pregovarački proces služio za osposobljavanje zemlje da što pre postane članica EU, od početka pregovora sa Crnom Gorom svrha procesa je da se on nikada ne okonča ili da traje dovoljno dugo da izgubi svoj smisao.
Cela priča oko proširenja na Zapadni Balkan je postavljena naopako: umesto da se radi na oživljavanju političke volje da se proširenje EU zaokruži, insistira se na pooštravanju uslova i podizanju parametara u pregovaračkom procesu. Njihov cilj nije da Crna Gora i komšijske države dostignu traženi nivo za ulazak u EU, nego da se opravda kratkovidost političkih lidera u EU koji nisu u stanju da svojim biračima i javnom mnjenju objasne značaj i benefite kompletiranja procesa proširenja.
Uslove koji se traže od Crne Gore u procesu pregovaranja, ne ispunjava gotovo nijedna država članica EU, a kamoli one koje su ušle u EU u ovom veku. Koliko je proces proširenja degradiran dovoljno je pogledati odakle dolaze političari i funkcioneri koji se bave proširenjem u evropskim institucijama. U Savetu EU nama se bave Slovaci i Slovenci, u Evropskoj komisiji smo u rukama Mađara, u Evropskom parlamentu izvestilac za Crnu Goru je Hrvat. Primera radi, kada je proširenje bilo prioritet EU i kada je postojala politička volja da nove članice budu primljene, komesar za proširenje je bio Nemac Ginter Ferhojgen, a izvestioci EP su bili uglavnom Nemci, počev od najuticajnijeg Elmara Broka.
Pod uticajem brojnih nevladinih organizacija koje se bave evropskim integracijama stvorena je pogrešna percepcija da je proces isključivo ili dominantno tehničke prirode, zanemarujući u potpunosti politički aspekt priče, budući da je za svaki korak ka EU potreban konsenzus svih država članica EU. Mišljenje Evropske komisije, kao što se moglo videti mnogo puta u prethodnim godinama, vredi kao lanjski sneg.
Potrošena je čitava decenija u kreiranju raznoraznih papira, predloga, agendi, strategija od kojih su samo pojedinci napravili karijere, zaradili pozamašne svote novca, provodili se po atraktivnim destinacijama i hotelima gde su održavani sastanci, seminari, konvencije, sa kojih je retko kada objavljena vest u zapadnoevropskim mejnstrim medijima a kamoli ozbiljnija priča ili analiza.
O proširenju EU se već godinama u relevantnim krugovima i medijima najvažnijih članica EU ne vodi bilo kakva debata. S vremena na vreme, ispliva na površinu nešto, ali samo u kontekstu relacija sa Rusijom, Kinom i Turskom. EU i njene članice preferiraju da finansiraju organizacije i skupove koji su autreferencijalni ili upereni ka publici u zemljama Zapadnog Balkana. Na taj način oni smiruju vlastitu savest i kreiraju alibi da su, eto, nešto radili, a istovremeno paze da ne iritiraju lokalne vlasti u državama Unije, među kojima ima i onih koje su postale alergične na bilo kakvu priču o proširenju. Budući da je menjanje stava javnog mnjenja u EU rudarski i težak posao niko ne želi da to radi, svi bi da prave planove koje bez političke volje niko ne može da realizuje. A političke volje neće biti dok je podrška proširenju EU ispod 30, a često i 20 odsto u dobrom delu zapadnoevropskih i skandinavskih država.
Bonus video:
