Prošla 2021. godina nije dobro počela za stabilokratiju Aleksandra Vučića: odlazak Donalda Trampa iz Bele kuće nagovestio je jednu možda ne tako brzu i spektakularnu, ali nesumnjivu i, u ovoj deonici istorije, nepovratnu promenu paradigme: na politički i dalje najvažnijoj adresi sveta više nije stanovao neko ko bi se oduševljavao autoritarnim liderima, onima koji mogu i smeju da učine - jer nema ko i šta da ih u tome spreči - ono što bi i stanar Bele kuće rado učinio, ali ga u tome sprečeva neprijatna činjenica da su granice njegove samovolje naposletku ipak dovoljno jasno ocrtane.
To, međutim, nije bio kraj nevoljama Aleksandra Vučića, jer je pred kraj godine ostao bez jednog za njega još važnijeg i dugoročnijeg stuba zaštite: odlazak politički dugovečne nemačke kancelarke Angele Merkel i zaokret Nemačke ka levo-zelenim opcijama koje na istočnoevropske despotijice u pokušaju ne gledaju nimalo blagonaklono, i čak se ne ustručavaju da pronađu diplomatski prihvatljiv način da demonstriraju izvesno gađenje prema njima, do tada udobno smeštenoj strukturi vlasti Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke dodatno je suzio manevarski prostor.
Ili, pre će biti, nije ga toliko suzio koliko će ga tek suziti: prava iskušenja i nevolje za zvanični Beograd sa tih strana, zapadnih, a sa obe obale Atlantika, zapravo tek predstoje. I tiču se valjda svega što je toj vlasti iole bitno: od izbora preko novca do medija i demokratije, a odatle sve do Kosova i Bosne.
S druge strane, doduše, postojana ljubav iz obostranog interesa, maskirana u krvno i ideološko bratstvo sa Putinovom Rusijom i sa Kinom „brata Sija“, nastavila je da isijava feromone punom parom.
To je i dalje neprocenjivo važan oslonac za režim koji i u praktičnom i u, uslovno rečeno, ideološkom smislu sve više liči na svoje nesamerljivo velike uzore (mada još više liči na mnogo bliže i ovdašnjim okolnostima primerenije slučajeve za poređenje, poput „orbanokratije“ u Mađarskoj).
Ali tu ima i jedan problem: u sam DNK vučićevskog tipa stabilokratskog autoritarnog vladanja upisana je jedna trajna tinjajuća kontroverza, izvesna vlastima neophodna „dijalektička napetost“ između evrointegracijskih i uopšte „prozapadnih“ reformskih težnji (mada „Evropu ne moramo da volimo“, uvek je preventivno naglašavao Vučić, unapred zgrožen pred mogućnošću takve ljubavi koja nekome formiranom na radikalskoj ideologiji nužno izgleda kao protivprirodni blud) i navodno prirodne emotivno-identitetske okrenutosti raznim „istocima“, a najviše onom rusko-pravoslavnom.
Mada niko ne ume da vam objasni čega to tačno „pravoslavnog“ ima u ekonomskim koncesijama Kremlju i njegovim klijentima (od „poklanjanja“ NIS-a pa do kojekakvih ne baš povoljnih graditeljsko-infrastrukturnih aranžmana) ili u političkom podilaženju neposrednim interesima jedne naposletku ipak samo nacionalne države, uverene da ima svako pravo na uređivanje sopstvenog komšiluka po svojoj meri.
Nakon svega ovoga, valjda nikoga ne iznenađuje da su vlast ogrezlu u ogromnim problemima, dubiozama i skandalima koje je sama kreirala i još uvek ih stvara doslovno svakog dana, naposletku stigle nevolje i kod kuće.
Na slučaju tzv. ekološkog ustanka videlo se da postoji način ne samo da se režim natera na defanzivu i na korak od prvih stvarno ozbiljnih ustupaka otkad je ovakav „antipolitički“ i otvoreno kontrapluralistički poredak uopšte stvoren, nego i da je sam režim vlastitih otvorenih rana i ranjivih mesta možda i svesniji nego što su to njegovi protivnici.
A biće da je tome tako i zato što takvih ranjivih mesta na kraju ove godine ima znatno više nego na kraju prošle, da i ne govorimo o nekim ranijim godinama, onim u kojima se energija autoritarnosti tek akumulirala.
Da li to znači da je „početak kraja“ ove i ovakve vladavine napokon tu?
Zavisi od toga kako definišete početak, i kako definišete kraj. Opozicija, i dalje na svaki način slaba i neubedljiva, junači se da će aprilski izbori, čak i ako „Vučić“ odbije da prizna po sebe eventualno nepovoljan rezultat - ili naročito tada - označiti taj kraj, ali to je verovatno još vrlo preuranjeno, ako se u međuvremenu ne dogodi nešto sada sasvim nepredvidljivo, a dovoljno krupno da redefiniše sve polazne pozicije.
Kako god bilo, čini se da će 2022. biti prelomna za ovdašnju stabilokratiju: ako uspe da bez većih oštećenja preživi ovako ozbiljne gubitke i pehove iz prošle godine, nema razloga da ne potraje još neodređeno dugo, makar uz sve višu cenu po sebe, a pogotovo po ionako skoro devastirano srpsko društvo.
Ako, pak, bude bar ozbiljno načeta, Srbijom će ponovo prostrujati vazduh, politički život i živost vratiće se tamo gde pripadaju, i pred Srbijom će se iznova otvoriti mogućnosti - ne samo dobre, naravno.
A sve to ni za okruženje ne može biti loše, jer je bolesno stanje u jednoj „sobi“ uvek izvor okuženja za celu zgradu.
Bonus video:
