Odluke o zatvaranju javnih prostora tokom pandemije istovremeno su odluke o žrtvovanju ekonomije radi spasavanja života, bar na kratak rok. Dugoročno, one mogu biti dobre za ekonomiju - ali sve vlade su tokom pandemije pažljivo vagale svoje odluke o tome.
Zamislite studenta koji ne zna kako su različite zemlje upravljale pandemijom i koji na ispitu izvuče pitanje: Imamo bogatu zemlju sa demokratskom vladom i siromašnu sa autoritarnim režimom koja želi da dostigne bogatu (ima 1/3 njenog dohotka po glavi stanovnika). Koja će od njih pre uvesti karantin da bi zaustavila širenje zaraze?
Naš student bi verovatno odgovorio da bi to učinila demokratska vlast. I izneo bi više argumenata u prilog tom stavu. Prvo, bogatije zemlje više vrednuju ljudski život od siromašnih. To je tako i sa stanovišta proizvodnje: osoba koja živi i radi u bogatoj zemlji za svog života proizvešće X količinu dobara i usluga, dok će ista takva osoba koja živi i radi u siromašnoj zemlji proizvesti tek deo X (smrt prve osobe ugroziće proizvodnju više od smrti druge).
Što su zemlje bogatije više raste njihova briga za ljude: veća je socijalna potrošnja, više pažnje se posvećuje ljudima sa invaliditetom i bolesnima, ima više dana odmora, bolovanja se kompenzuju u potpunosti itd. Sledi da će se i u slučaju pandemije bogata zemlja više starati o svojim građanima - zato što to može da priušti i zato što za takvom zaštitom postoji veća potražnja.
Kao treće, naš student će objasniti da je demokratijama svojstveno da se više staraju o životima građana nego autoritarnim režimima koji ih prepuštaju njihovoj sudbini. I navešće brojne istorijske primere za to.
Na kraju student iznosi još jedan argument: ako je autoritarna vlast opsednuta dostizanjem nivoa BDP-a demokratske države, zar to nije razlog više da se opire žrtvovanju svog ekonomskog rasta?
Zaključak je da bi se bogata demokratska zemlja mnogo lakše odlučila na mere zatvaranja. Naš student bi dobio najvišu ocenu za svoj odgovor.
Ali ova pandemija je neočekivano izmešala karte. Kad pogledamo stvaran svet oko sebe, vidimo kako bogate demokratske zemlje nerado pribegavaju zatvaranju javnih prostora i da su spremne da podnesu ogroman danak u ljudskim žrtvama. A autoritarne vlade siromašnijih zemalja, iako zadojene ideologijom ekonomskog rasta, spremnije nameću karantin, štite živote svojih građana i žrtvuju ekonomiju.
Zato ćemo pozvati u pomoć drugog, skeptičnijeg studenta.
On bi nam rekao da u autoritarnoj zemlji vlast svoj legitimitet crpi iz demonstracije veće efikasnosti od one u demokratskoj zemlji. Zato je ona uvek spremna na akciju. Ako misli da će spaseni životi biti indikator njene efikasnosti zatvoriće sve svaki put kada je to potrebno.
S druge strane, demokratska vlast se bira na izborima. Nije dobro organizovana, njeni različiti delovi imaju različite stavove i često postupaju u ime suprotstavljenih interesa. Takva vlast računa na to da će mnogi građani do sledećih izbora zaboraviti na pandemiju, pa i na mrtve (a mrtvi, kao što znamo, ne glasaju). Ali možda neće zaboraviti da su izgubili posao i osiromašili, makar i privremeno.
Drugi student nastavlja: ako ljudi potcenjuju lične rizike od bolesti i smrti, dok su im rizici od gubitka prihoda i posla jasni i očigledni, zar to ne bi stvorilo dodatni pritisak na vlast da se uzdrži od karantina? A pošto je reč o demokratskoj vlasti, zar ona ne bi slušala glas građana i sačuvala ekonomiju?
Skeptični student ne bi slavno prošao na ovom ispitu. Bez uvida u stvarne prilike, dali bismo mu nižu ocenu nego prvom. I to bi bila greška.
(Global inequality; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
