„Mislim da će Putin investirati Kijev“, rekao mi je jedan Nato general. Na trenutak sam pomislio da sam ga pogrešno čuo, a onda sam shvatio da koristi ovu reč u starom vojničkom žargonu za opkoljavanje grada bez okupacije. Ta jedna reč pokazuje koliko smo nazadovali u Evropi tokom poslednjih 15 godina: od sveta u kom investirati znači ulagati novac u nešto, do sveta u kom investirati znači opsedati ga vojskom.
Ruski predsednik Vladimir Putin objavio je svoj lični rat zapadu pre 15 godina, u svom govoru 2007. na konferenciji o bezbednosti u Minhenu. Na ovogodišnjoj konferenciji, sa koje sam se upravo vratio, svi su pokušavali da shvate kako smo stigli na ivicu potencijalno najvećeg rata u Evropi od 1945, i da li još ima nade da se on spreči. Uprkos svim diplomatskim naporima u poslednji čas, Rusija nastavlja da se kreće u pravcu velike vojne akcije. Njene propagandne priče o ukrajinskom napadu u pograničnim zonama i teatralni televizijski prenos evakuacije žena i dece iz separatističkih para-državica Donjeck i Lugansk, očigledno su smišljeni kao opravdanje za rusku agresiju. U trenutku dok ovo pišem, ne znamo tačno kakav oblik će sledeći čin agresije imati ali, kako je nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer pre neki dan rekao, Rusija već drži omču Ukrajini oko vrata.
Bila je ovo krajnje naelektrisana konferencija o bezbednosti u Minhenu. Stalno se pominjao „zapad“, izraz za koji sam verovao da je nestao iz upotrebe posle kraja hladnog rata. Sad su se svi poređali da izraze snažno jedinstvo Evrope i severne Amerike. Američki državni sekretar Antoni Blinken sedeo je na podijumu pored nemačke ministarke spoljnih poslova Analene Berbok, generalni sekretar Natoa Jens Stoltenberg bio je rame uz rame sa evropskom komesarkom Ursulom fon der Lejen, i svi su se trudili da pokažu kako među njima nema ni traga neslaganja.
Ali to je drugačiji „zapad“ od geopolitičkog saveza iz doba hladnog rata. Zahvaljujući proširenju EU i Nato na baltičke države, Poljsku, Slovačku, Mađarsku i Rumuniju, taj obnovljeni zapad sada se pruža do zapadnih granica Rusije. Neki tvrde da je proširenje Nato saveza bilo velika greška, jer je to navodno isprovociralo Putinovu reakciju. Ali gde bi danas bila Estonija bez bezbednosti koju pruža Nato? Odgovor: na ledini sa Ukrajinom, u mračnom limbu nesigurnosti. Najjasnija poruka iz Minhena ticala se odlučnosti saveza da brani svaki pedalj teritorije svojih istočnih članica. Građani Narve, estonskog grada na samoj granici sa Rusijom mogu mirnije da spavaju, za razliku od onih iz Ukrajine.
Na „ukrajinskom ručku“ u Minhenu, Dmitro Kuleba, ukrajinski ministar spoljnih poslova, izložio je šta sve njegova zemlja želi: oružje, diplomatiju, sankcije, ekonomsku pomoć i jasnu perspektivu eventualnog članstva u EU.
Zapad je još uvek podeljen u vezi sa isporukama oružja. SAD, Britanija, Poljska i baltičke države isporučuju oružje Ukrajini, Nemačka ne. Retko sam bio izložen takvom vređanju na mrežama kao posle teksta u Gardijanu pre 7 godina, februara 2015, u kom sam se zalagao za isporuku odbrambenog oružja Ukrajini u vreme kada su Putinove oružane snage direktno intervenisale u oblasti Donbasa da bi isterale ukrajinsku vojsku sa vlastite teritorije. Sada pitam: šta bi bilo da smo za ovih 7 godina više vojno pomogli Ukrajini, u interesu odvraćanja, kako bi postala prekrupan zalogaj za ruskog medveda?
Nije ovo samo istorijsko „šta bi bilo?“ Šta god da se desi u Ukrajini narednih dana i nedelja, pitanje moralnosti i praktičnosti podrške odbrani neće nestati. To je deo šireg pitanja spremnosti Evrope da primeni tvrdu moć za odbranu svog liberalnog poretka, u trenutku kad je suočena sa ruskom agresijom na kontinentu i potencijalnog, posle sledećih predsedničkih izbora u SAD, povlačenja Amerike iz Evrope.
U međuvremenu, na raspolaganju je niz ne-vojnih mera. Kad je o njima reč, Nemačka je centralna evropska sila, a za njom Francuska i Britanija. Nemačka je više od svih u Evropi pružala ekonomsku pomoć Ukrajini. Kancelar Olaf Šolc dobro je vodio sastanak sa Putinom u Moskvi, dok je u Minhenu preneo jasnu poruku o ceni s kojom će Rusija biti suočena u slučaju invazije. „Let’s stick together / Držimo se zajedno“, rekao je na engleskom, radi boljeg efekta.
Najveća proba tog „držanja zajedno“ uslediće ako Putin ne izvrši direktnu invaziju, već se ograniči na iznuđenu diplomatiju, sajber-napade i priznanje takozvanih narodnih republika Donjecka i Luganska. Na taj način se mogu otvoriti pukotine u zapadnom jedinstvu, počev od Nemačke koja možda neće odoleti gasovodu Severni tok 2 iz Rusije.
U slučaju stvarnog oružanog napada, u početku će oko sankcija biti jedinstva, međutim pitanje je koliko će delotvorne te sankcije biti i koliko dugo se mogu održavati? U Minhenu sam od beloruske opozicione liderke Svjatlane Tihanuskaje saznao koliko je rupa zapad ostavio u navodno sveobuhvatnim sankcijama protiv režima beloruskog diktatora Aleksandra Lukašenka. Putin je nagomilao više od 600 milijardi dolara finansijskih rezervi i obavio druge pripreme za sankcije. U svakom slučaju, država koja je spremna da koristi nasilje bez zazora, ima ogromnu prednost nad onima koje se odriču upotrebe sile. Kako stara poljska poslovica kaže: „Mi s njima igramo šah, a oni s nama čvrge.“
Pored toga, postavlja se pitanje naše dugoročne strategije prema zemljama između EU i Rusije. Trenutno nemamo nikakvu. Šolc je rekao da se ne smemo vratiti na Evropu izdeljenu sferama uticaja: „Nijedna zemlja ne treba da bude zadnje dvorište (Hinterhof) drugoj“. Međutim, ukoliko ne mislite ozbiljno da otvorite perspektivu ukrajinskog članstva u EU, što je zatražio ukrajinski ministar inostranih poslova, iako dobro zna da bi proces trajao godinama, upravo ostavljate Ukrajinu u zadnjem dvorištu notornog gangstera.
U ovom trenutku, možda poslednjem, pitanje je da li išta možemo da uradimo da sprečimo još jednu krvavu tragediju u delu našeg kontinenta koji ih je već pretrpeo više nego dovoljno. Dok ovo čitate, možda je već prekasno.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
