Kao sredstvo odvraćanja, dakle kao pretnja, sankcije nisu imale željeni uticaj. Rusija je svejedno napala Ukrajinu. Šta se sada njima želi i može postići?
Da bi se dao odgovor potrebno je znati dve stvari. Najpre, koje su sankcije uvedene i koje bi mogle da budu uvedene naknadno? Potom, i važnije, koji će biti troškovi rata i okupacije.
Uopšteno govoreći, kojem se političkom cilju teži? Jedan jeste da se ograniči moć zemlje koja je stavljena pod režim sankcija. Ne neposredno snaga vojske, već snaga zemlje da koristi vojsku. Drugi cilj je politički, da se utiče na podršku vlasti. Bilo naroda, a još više oligarhije. U nekim slučajevima se računa da će na stvarne i očekivane gubitke oligarsi reagovati brže nego narod, pa se uvode ciljane sankcije bogatašima i ljudima na vlasti. Jer se računa da su oni osetljiviji na gubitke novca i moći od naroda, a uz to su uticajniji, jer je narodu teže da se organizuje kako bi se pobunio protiv vlasti.
Kod sankcija koje se uvode Rusiji reč je zapravo prvenstveno o odbrambenoj meri. Cilj je da se odvrate ruske vlasti od eventualnih namera proširenja sukoba jer eventualna brza pobeda u ukrajinskom ratu može da podstakne ruske vlasti i vojsku da idu dalje. Pogotovo jer je objavljen cilj potiskivanja NATO-a sa istorijskih ruskih teritorija koje mogu da dopru daleko na zapad i sever Evrope u zavisnosti od toga kako se tumači istorija. Dugoročnije posmatrano cilj je da se povećaju troškovi okupacije Ukrajine i da se utiče na političko rešenje rusko-ukrajinskog spora.
Imajući u vidu ciljeve sankcija važno je koliki će biti troškovi rata, okupacije i vladanja Ukrajinom. To nije lako predvideti. Ali bi svakako trebalo pretpostaviti da će se režim sankcija odnositi i na Ukrajinu pošto vlast preuzmu okupacione vlasti. Pa će troškovi okupacije u celini pasti na Rusiju. Oni mogu da budu veliki, mada sada nije moguće izračunati tačno koliki bi mogli da budu.
Imajući dakle u vidu te dve nepoznanice - troškovi rata i obim sankcija i njihov politički uticaj - koje bi sankcije mogle da budu uvedene i šta se može očekivati da će biti njihov domet?
Najpre o selektivnim sankcijama. Važno je razumeti da ne mali udeo ruskih ulaganja ide preko inostranstva. Ovo naravno nije neka ruska posebnost. Jedino što je u ruskom slučaju izvor bogatstva jedno ili drugo rusko prirodno dobro. A postoji ne mala razlika između oligarhije koja živi od rente i one koja živi od profita. Ova prva, kako je poznato i iz ruske istorije, zavisi od vlasti u mnogo većoj meri nego industrijska oligarhija, jer zemlju ili rudnik nije moguće izneti iz zemlje. Pa se iznosi novac, ali se ne gubi zavisnost od vlasti, jer izvor prihoda ostaje kod kuće. I posebno od službi bezbednosti. Industrijska oligarhija je drukčija, jer ako vlasti ne sarađuju novac se ulaže u inostranstvu, dok industrija kod kuće prestaje da radi. Usled toga su velika kineska preduzeća u državnoj svojini.
Sankcije ruskoj oligarhiji i sveobuhvatne sankcije privredi u celini će uticati na ruski razvoj samo ukoliko su povezane sa finansijskim ograničenjima i sa promenom u trgovačkim odnosima. Kada je reč o trgovini nije cilj da se ona sasvim obustavi, već da postane pijačna da se tako izrazim. Ako se ograniče finansijske mogućnosti preduzetnika i banaka ruski izvoz će se smanjiti, jer će biti ograničene mogućnosti da se on finansira. Pa ono što se iznese na pijacu toga dana ili nedelje to će se kupovati i prodavati. Uz to ide i obustavljanje gasovoda Severni tok. A ruski izvoz su uglavnom nafta, gas i rude.
Gas će moći da se izvozi preko Ukrajine, u zamenu za severni i južni gasovod. Ostaje da se vidi kakav će biti ukrajinski režim sankcija. Ovo se naravno odnosi i na izvoz hrane. Može se pretpostaviti da će i on biti lišen podrške međunarodnog finansijskog sistema, što će ograničiti i izvezene količine i zaradu na njima.
Kakav će to imati uticaj na cene energenata i hrane? Opet, to zavisi od troškova rata i okupacije. Ako oni budu značajni, jer Ukrajina nije mala zemlja, Rusiji će izvoz biti još važniji, što bi trebalo da poveća ponudu robe koju Rusija i Ukrajina izvoze. Ako se uzme u obzir i povećana ponuda konkurenata uz mogući pad tražnje usled negativnih posledica povećane brige za bezbednost, što obično povećava štednju, nije nerealno očekivati pad cena energenata i hrane kroz godinu-dve. Pogotovo ukoliko se zaista sprovedu finansijske sankcije.
Ako ostavimo po strani ruske banke koje će imati velike probleme, nisu nevažne i sankcije koje bi trebalo da ograniče pristup razvijenim tehnologijama. Ovo će biti problem ukoliko se ruska privreda bude okrenula sebi, jer će biti potrebno vreme da se industrijalizuje zemlja. Ruski zvaničnici i Putin ranije su ukazali na to kako su sankcije uticale da se ne uvoze francuski sirevi, ali se povećala ruska proizvodnja sireva. Ovo podseća na Luleta Isakovića i njegovu kritiku uvoza holandskih sireva sa „Valjda znamo da pravimo sireve“. Nije daleko ni Vučić sa utešnom izjavom „da neće nedostajati hrane i vode“. Industrija je, međutim, nešto drugo, a Rusija je imala bar dve neuspešne industrijalizacije, mada istorija u ovim stvarima nije mnogo važna.
Za sada se ne može mnogo više reći o mogućem uticaju sankcija. Ali nije teško videti smer uticaja, da to tako kažem. Jer, i to je najvažnije, ruska privreda je gotovo nevažna za svetsku privredu ako se ostave po strani gas i nafta, dok je svetska privreda mnogo važnija ruskoj privredi. Pogotovo kada joj se doda ukrajinska. Par godina sankcija i ruska privreda će osetiti značajan gubitak na cenama u trgovini (terms of trade) jer će se smanjiti cene u izvozu i povećati one u uvozu.
Političke posledice je teško predvideti. Napasti i okupirati Ukrajinu samo zato što se ruskoj vlasti to može politički bi moralo biti rđavo, ali ne danas ili sutra. Još je gore ako se uporedi sa onim što je Rusija mogla da bude.
Bonus video:
