Novinari koji su 20-ih i 30-ih godina prošlog veka pisali o međunarodnim odnosima svoje doba su zvali poratnim. Događaje su pratili iz perspektive Velikog rata koji je razorio Evropu nekoliko godina ranije. Istoričari koji danas govore o tom vremenu zovu ga međuratnim, jer te godine analiziraju kao deo procesa koji vodi ka još razornijem Drugom svetskom ratu. Kamo sreće da su novinari iz 30-ih imali tu perspektivu.
Bilo bi dobro i da je nama danas jasnije šta se dešava. Ruska vojna agresija na Ukrajinu navodi nas na promišljanje vlastitog doba. Period koji smo zvali tridesetogodišnjim mirom posle Hladnog rata (pri čemu zanemarujemo jugoslovenske ratove) sada je završen. Budući istoričari će prve decenije 21. veka porediti sa međuratnim periodom u 20. veku i nazivati ih još jednom prokockanom šansom.
Što pre to priznamo bolje ćemo se pripremiti za ono što sledi. Nažalost, u zapadnim prestonicama prevladalo je samozadovoljno poricanje očiglednog. Vatreni pozivi na odbranu posthladnoratovskog poretka u Evropi nemaju smisla, jer je ta era okončana.
Nakon ruske okupacije Krima 2014. nemačka kancelarka Angela Merkel razgovarala je sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, a razgovor zatim prenela predsedniku SAD-a Baraku Obami. Po njenom mišljenju, gospodin Putin je izgubio dodir sa realnošću. On živi „u drugom svetu“, rekla je. Danas svi živimo u tom svetu. To je svet u kojem, da citiram Tukidida, „jaki rade šta hoće, a slabi trpe ono šta moraju“.
Kako nam se ovo desilo? Prvo moramo razumeti da ovo nije ruski, već Putinov rat. Ruski predsednik potiče iz specifične generacije ruskih bezbednjaka koji se nikad nisu pomirili sa porazom Moskve u Hladnom ratu. Nemoćno su posmatrali kako Sovjetski Savez nestaje sa mape sveta sam od sebe, bez vojnog poraza i strane invazije. Za njih je napad na Ukrajinu logična i neophodna promena kursa. Treba vaspostaviti izgubljeni imperijalni poredak. Te ljude ne zanima budućnost, oni žele da promene prošlost.
Dok sam u nemoćnom besu posmatrao ruske rakete kako gađaju Kijev, odjednom sam shvatio da se mnogi Rusi sada verovatno osećaju kao građani zemalja u čije ime je Nato bombardovao Beograd pre dve decenije. I zaista, Putinova invazija možda je više osveta nego rezultat neke promišljene strategije.
Postoji razlika između revizionizma i revanšizma. Revizionisti žele da izgrade međunarodni poredak po svom nahođenju. Revanšiste pokreće osveta. Oni ne sanjaju o promeni sveta, već o zameni mesta sa pobednicima iz prošlog rata.
Zapad može samo sebe da krivi za sve što Putinu danas uspeva. Dok se zapadno javno mnjenje uljuljkivalo idejom o propasti Rusije - neki su je opisivali kao benzinsku pumpu sa nuklearnom bombom - ruski predsednik je sprovodio svoje planove. Putin već godinama konsoliduje sferu uticaja bivšeg Sovjetskog Saveza, počev od rata u Gruziji 2008. i aneksije Krima 2014. Nedavno je stegao obruč oko Belorusije i centralne Azije. Sada preduzima sledeći, dramatičan korak.
U četvrtak je predsednik Bajden rekao da će invazija na Ukrajinu Putina pretvoriti u „pariju međunarodne politike“. To bi bila odgovarajuća kazna za kršenje međunarodnog prava, ali moglo bi se desiti da se umesto Putina u još većoj izolaciji nađe sam zapad.
Tokom protekla dva meseca ojačao je savez Moskve i Pekinga zasnovan na zajedničkom cilju osporavanja američke dominacije. Mada kineske elite nisu oduševljene nerazumnim napadom na Ukrajinu (svoju obavezu nenarušavanja državnog suvereniteta Kina smatra svetinjom) nema sumnje da će ostati na strani Moskve. Pogledajte kako Peking odbija da Putinov rat zvanično imenuje kao invaziju. Predsednik Si Điping bi mogao imati najviše koristi od aktuelne krize: Amerika ne samo da deluje slabo, već se zaglavila u Evropi i izgubila fokus na Aziju.
Mnoge zemlje sukob Rusije i zapada vide kao sukob između starih imperijalista koji se njih ne tiče. Teži i akutniji problem za njih je uticaj sankcija protiv Rusije na cene goriva i hrane. Zapad bi skeptike mogao da privuče na svoju stranu samo ako uspe da onima izvan Evrope pokaže da se u Kijevu ne odlučuje sudbina jednog prozapadnog režima, već suvereniteta jedne mlade, postimperijalne države. Neki su već razumeli tu poruku: ambasador Kenije pri Ujedinjenim nacijama sažeto je opisao događaje u Ukrajini: „Ova situacija liči na našu. Kenija je, kao i većina afričkih zemalja, rođena iz pepela imperije.“
Šta kraj mira znači za Evropu? Posledice će biti kobne. Rat u Ukrajini ima zastrašujući potencijal da podgreje zamrznute sukobe na periferiji kontinenta, što uključuje i druge oblasti postsovjetskog prostora i zapadni Balkan. Lideri Republike Srpske mogli bi Putinovu pobedu u Ukrajini razumeti kao znak za razgradnju Bosne. Rukovodstva članica EU naklonjena Putinu takođe će u Putinovoj pobedi videti podsticaj. Invazija Ukrajine je ujedinila Evropu, ali će naneti težak udarac njenom samopouzdanju.
Na još dubljem nivou, događaji iz protekle nedelje nalažu radikalno preispitivanje evropskog projekta. Za proteklih 30 godina, Evropljani su sebe ubedili da se izgradnja vojnih snaga ne isplati te da je američka vojna dominacija dovoljna da svakog odvrati od rata. Smanjeno je ulaganje u odbranu. Smatralo se da su dovoljne ekonomska i meka moć.
Sada znamo da se tenkovi ne mogu zaustaviti sankcijama. Uverenje Evrope da je ekonomska međuzavisnost najbolji garant mira ispostavilo se kao pogrešno. Rusija ne deli evropsko iskustvo posle Drugog svetskog rata. Kapitalizam nije dovoljan da ukroti autoritarizam. Trgovinska razmena sa diktatorima neće vašu zemlju učiniti bezbednijom, niti će korumpirane vođe civilizovati to što im u svojim bankama čuvate novac; naprotiv, korumpiraće vas. Oslanjanje Evrope na ruske energente ugrozilo je bezbednost kontinenta i učinilo ga ranjivim.
Mnogi svetski lideri bi mogli da se slože sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, što bi bila jedna od posledica ruske invazije sa najvećim potencijalom destabilizacije. Naime, Zelenski je na minhenskom Forumu bezbednosti u februaru izjavio da je Kijev pogrešio kada se odrekao nuklearnog oružja iz doba Sovjetskog Saveza. Zbog nespremnosti SAD-a da zaštite prijateljske zemlje kao što je Ukrajina, bar neke američke saveznice bi mogle pomisliti da je nuklearno oružje jedina garancija suvereniteta. Nije teško zamisliti takve ideje među susedima Kine. Činjenica da danas većina građana Južne Koreje podržava nabavku nuklearnog oružja ukazuje da su Putinovi postupci u Ukrajini ugrozili globalni konsenzus o obustavi širenja nuklearnog naoružanja.
Veliki nemački pesnik i esejista Hans Magnus Encesberger predvideo je 1993. da posle Hladnog rata sledi doba haosa, nasilja i sukoba. Iza događaja u Jugoslaviji i pobuna po gradovima Sjedinjenih Država on je ugledao svet koji više „ne razlikuje uništenje od samouništenja“. U takvom svetu više nema „obaveze legitimacije vaših postupaka. Nasilje se oslobodilo ideologije“.
Encesberger je bio u pravu. Samo je malo poranio.
(The New York Times; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
