Istrajno pogoršavanje međunarodne situacije podsetilo je na davnašnju rugalicu propagandnom optimizmu „bili smo na ivici ambisa, a onda smo načinili korak napred“. Da je „svet na ivici ambisa“ upozorio je pre pola godine gensek Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš, iznoseći podatke o drastičnoj ugroženosti zdravlja i ljudi i cele planete. A onda je krajem prošlog meseca „korak napred“ napravio Vladimir Putin vojnim napadom na Ukrajinu.
Uz sva masovna stradanja koja je proizvela, invazija Rusije na Ukrajinu je izrasla i u fenomen koji objedinjava sijaset globalnih nepoželjnih premijera, drama bez presedana. Da se po svaku cenu namakne oreol „modernog prvenca“, nečeg što prevazilazi sve zabeleženo u novijoj istoriji, makar to bilo nauštrb opšteg dobra, pa i kontraproduktivno za samog počinioca.
Poduža je, ukrajinskim povodom, lista uskakanja u antologiju pionirskih iskakanja iz normalnosti. Prvo, izvedena je najveća kopnena invazija u Evropi, koja je izazvala najveću emigrantsku krizu u njoj posle Drugog svetskog rata.
Istovremeno je dovela i do najdublje krize u odnosima velesila posle Hladnog rata. U njoj se ispoljilo i prvo neposredno, lokalno nadgornjavanje Rusije i Amerike u naporima da budućnost sveta oblikuju oživljavanjem njihove izgubljene ili podrivene moći. Moskva bi da obnavlja rezultate Drugog svetskog rata, a Vašington procese posle Hladnog rata. Pritom, stvari guraju u pravcu koji širi bojazni i od trećeg svetskog i od drugog hladnog rata.
Dalje, ruski upad u Ukrajinu je prvi upad jedne uhodane autokratije u nedovršenu demokratiju, izniklu iz raspada komunističke imperije. I to baš protiv susedne nacije koju je Kremlj proglasio za „isti narod“ s Rusima.
Ujedno, ovaj rat je pokrenut usred pandemije, što je takođe prvorazredna premijera. Jer, borba protiv pošasti je podrazumevala izgradnju jedinstvenog fronta ili makar da postane zajednički prioritet, pošto zaraza hara celim svetom.
Za sadašnja stradanja Ukrajine kriva je Rusija, ali odgovornost snose i drugi. Zapad jer nije ozbiljno razmatrao bezbednosne interese Moskve, a Kijev jer nije uspeo da se jasno definiše, što je doduše bilo teško u nametnutoj mu poziciji između čekića i nakovnja, dve antagonizirane velesile.
Doguralo se i do doskora nezamislive nuklearizacije. Ukrajina je stasala iz denuklearizacije kada je 1994. prihvatila da se odrekne takvog arsenala (nasleđenog iz SSSR-a) u zamenu za garantovanje njenog teritorijalnog integriteta. Sada je izložena teritorijalnoj atomizaciji, što može da podstakne novu trku u atomskom naoružavanju kao štitu od spoljnog velikog napada. Tom kursu doprinosi i naznaka Rusije da bi upotrebila i nuklearne projektile ako joj se Zapad neposredno umeša u ukrajinsko poprište.
U opticaju su i dosad neviđeno oštre sankcije prema jednoj velesili. Zapad smatra da će tako na duže staze obuzdati Rusiju dok ih ona promptno doživljava kao meru „nalik objavi rata“. Analitičari strepe da bi „pridavljivanje“ Rusije moglo da je razgoropadi do nesagledivih posledica, a sagledive već deluju u rekordnim poskupljenjima energenata, hrane, što i ovde osećamo.
Paradoks je svoje vrste okolnost da je u Ukrajinu Rusija uletela kao predsedavajuća u Savetu bezbednosti UN, što dodatno potvrđuje da je to telo, nadležno za održavanje svetskog mira, u rasulu. A o čemu svedoči i okolnost da nijedan oveći rat poslednjih nekoliko decenija nije poveden uz saglasnost Saveta.
Ohrabruje, ipak, da je Generalna skupština UN ubedljivom većinom, u koju se uključila i Srbija, osudila rusku agresiju. Rezolucijom koja nema obavezujuću, ali ima moralnu snagu i služi kao merilo globalnog raspoloženja.
Prolazimo kroz vreme velikih tumbanja. Gotovo sve se steklo u ukrajinskoj krizi - veliki rat, novo kršenje međunarodnog prava, milionske izbeglice, sankcije, inflacija, pandemija, energetski aranžmani, ekološki lomovi, razmah lažnih vesti, hakerski napadi, rastuće nepoverenje prema liderima i između njih…
U tolikim raspećima možda je najsudbonosnije - ako već ne može svako sa svakim - da se razjasni ko će s kim, u kojoj meri i protiv koga. S najvećom radoznalošću se iščekuju postupci Kine.
Si Đinping je s Putinom proklamovao partnerstvo „bez ograničenja“, ali Kina u Ujedinjenim nacijama nije glasala protiv osude ruske agresije na Ukrajinu, već je bila uzdržana. A Zapad je u osudi bio jedinstven i uz sebe pridobio veliku većinu članica Svetske organizacije.
Putin je na Ukrajinu krenuo računajući na poodmakle podele na Zapadu, a desilo se da im je dao povod da se objedine, čak i više nego što proizilazi iz slojevite realnosti. A kakva je uortačila i Peking i Moskvu.
Izvesno je jedino da sve navedeno sugeriše da predstoji prekomponovanje globalnog poretka koji se ljulja između čežnje za obnovom starih slava i ispipavanja terena za privikavanje na novi odnos snaga. Tranzicija iz unipolarnog u multipolarni svet sve više podseća na bolnu tranziciju iz jednopartijskog u višestranački sistem.
Neka ta tranzicija prođe kako zasluži, samo da se ne ponovi tragedija bivše SFRJ. Ukrajinski slučaj sve više, avaj, na nju liči. A razlikuje se, nažalost, po još gorem - i premijernom, posle kubanske raketne krize od pre 60 godina - upravo lansiranom nuklearnom priprećivanju…
Bonus video:
