Ponekad je stvari najbolje posmatrati pojednostavljeno, pa će tako biti i sa ovom čudnom pojavom - smrću dijaloga u 21. veku.
Ali pre no što se bacimo na pojednostavljivanje, prozborimo reč-dve o složenosti ove teme: nešto posle prelaska između dva veka svet je postepeno počeo da se zatvara u “mehurove” pojedinačnih, izolovanih i ne preterano proverljivih istina. Jedna po jedna, stvarale su se zajednice koje počivaju na svojim vrednosnim standardima i svom svetu tačnih i netačnih tvrdnji. I one, naravno, ne razgovaraju međusobno. Posledično, sve ih je više.
Kraj ovog dugog i mučnog procesa dočekujemo okruženi svojevrsnim istorijskim paradoksima: postoje ljudi koji su spremni da idu na lomaču, kao nekada Đordano Bruno, ali za razliku od pređašnjeg - sa tvdnjom da je zemlja ravna ploča. Paralelno sa njima egzistiraju, u zajednicu organizovane, osobe koje su sumnjičave po pitanju toga koja vrsta krvi teče u venama kog moćnika, jer su uvereni da svetom vladaju hladnokrvni ljudi-gušteri. Američki fizičar Bobi Henderson je 2005. godine osnovao, iz čistog zezanja, Pastafarijansku crkvu, koja počiva na uverenju da je svet stvorio veliki leteći špagetoliki monstrum. Ne bi se valjalo kladiti da, u ovom trenutku, ne postoje ljudi koji su ozbiljni vernici ove religije. Pisac ovih redova, uzgred, pripada autokefalnom parmezanskom ogranku naše crkve.
Ovaj veliki prasak mini-galaksija koje se okreću oko svojih sopstvenih istina izrodio je u novijim vremenima i poveliku zajednicu neo-medicinskih politikologa, koji (valjda) tvrde da je u vakcinama čip koji služi nekoj velikoj podlosti duboke države, a ona se sastoji u bla, bla… Taj je “mehur” sad već više teško i pratiti, jer se ispostavilo da za koronu nije najbolji lek ivermektin, nego barut. Rat, izlečitelj svih bolesti. A on je, takođe, nastao kao rezultat postojanja dva sveta, koji počivaju na dve zapravo zajedničke istine - da će biti osvojeni i uništeni od strane onih drugih. Dijalog između ova dva sveta je izgleda takođe umro, kao i svi drugi dijalozi od ranije. To nosi opasnost da, zajedno sa dijalogom, umremo i svi mi.
A sada se vratimo na gore obećano pojednostavljenje odgovora na pitanje - zašto je umro dijalog? Jednostavno, dakle: zato što su ojačala i prevladala dva preostala oblika verbalnog i svakog drugog komuniciranja - monolog i ćutanje. Nova tehnologija komunikacije, kreirana internetom, omogućila nam je blagodeti društvenih mreža, ali one nisu poslužile samo tome da umreže postojeće društvo, već i da stvore sasvim nove društvene zajednice. A za osnivanje ovih novih digitalnih plemena potrebni su monolozi proroka i vođa, papagajsko ponavljanje od strane “apostola” i sledbenika, kao i ćutanje i pokornost prisutne pastve. Svemu tome pripomaže i uverenje današnje civilizacije da svaka zajednica ima pravo da postoji, te da se na osnovi ravnopravnosti različitih zajednica - i ljudi u njima - istovremeno može kreirati i ravnopravnost ljudskih tvrdnji i istina. Dijalog se tako pretvorio u “suživot” ravnopravnih “teorija”. Već u sledećem koraku iznošenje dokaza postaje uvreda nedokazanima, kršenje njihovog prava da veruju u ono što tvrde, pa makar to bilo i pogrešno. Da, zemlja je okrugla, ali budimo tolerantni, promenimo temu, naš sagovornik je ravnozemljaš.
Smrt dijaloga je, dakle, nastala vaskrsavanjem mnogobrojnih monologa. Sa posledicama poput onih iz mračnog doba srednjeg veka, rodilo se presvetlo doba ovog novog veka: od silnog sijanja ravnopravnih istina takođe se ništa ne vidi. Demokratiju je zamenila ravnopravnost autokratija, znanje uzmiče pred tolerancijom prema neznanju, dosadna nauka živi u senci blještećeg šarenog praznoverja. Šta ima da se razgovara, kad tako lepo i zabavno galamimo jedni pored drugih. Naravno, i ovaj tekst koji ste upravo pročitali je deo te galame, te je sasvim moguće da se za smrt dijaloga mora potražiti neko drugo objašnjenje. Jer sve je relativno, što bi rekao Ajnštajn.
A šta pa i on zna.
Bonus video:
