Decenijama se igra predstava Korešpondencija. Mijenjali su se glumci, ali Pekićeva priča je živa. Ovih dana vidimo da je življa nego ikad. Firma propada, a akteri se dopisuju. Epistolarni roman u nastajanju, korice mu ne trebaju.
Izuzetna priča, na oštrici brijača. Dopisuju se dva stara partijska druga. Ništa direktno, sve mora da se čita između redova. Poznaju se dovoljno da su riječi suvišne, šalju se simboli jer se sve kapira na prvu loptu.
Predsjednik Milo nikad nije pisao tako dugačko pismo kao kad je odgovorio Svetozaru Maroviću, dugogodišnjem intimusu, svojoj nekadašnjoj sjenci i flasteru. “Selim paši otpozdrav na pismo” je ništa pri Milovom odgovoru Svetozaru. Kao da ispostavlja račun. Odavno se nije pravdao, nije imao potrebu. Taksativno, vraća svaku lopticu, odnosno pokušava. Sa druge strane, sve što Svetozar progovori i napiše u startu je odvratno.
Šteta što njihova prepucavanja ne mogu da budu tajna, da ne gleda javnost tu količinu licimjerja i te osude, ko je više rukom iz kase zafatio i ko je koga za što ufatio. Zapravo je suština ovih pisanja, korespondencije i epistolarne dpsovštine poenta da dokažu stari drugovi jedan drugom ko zna više tajni onog drugog. Ništa dalje. A vi čitaoci trpite dok možete.
Zato, daleko je korisnije na primjer čitati izuzetnu knjigu istoričara Sajmona Sibaga Montefjorea. Naslov je “Pisma koja su promijenila svijet”. Nema naravno Mila i Sveta. Ima Čerčila, Puškina, Mikelanđela, Oskara Vajlda, Čehova, Balzaka i Sulejmana Veličanstvenog.
Dovoljno je i poći na sajt glif.rs i čitati rubriku Korespondencija. Vrijedna svjedočanstva o dopisivanju Virdžinije Vulf i Vite Sakvil-Vest. Dopisuju se i Henri Miler i Kurcio Malaparte, pa Džejms Boldvin piše nećaku pismo povodom 100 godina oslobođenja od ropstva, piše i Suzan Sontag pismo Borhesu povodom desetogodišnjice njegove smrti, dopisuju se Alber Kami i Boris Pasternak ali i Kafka sa njegovim ocem. Sve je to daleko zanimljivije, poučnije, iskrenije i ljepše nego dopisivanje Mila i Sveta, dva stara partijska druga što su se pokačila oko kese.
U korespondenciji između Džordžije O Kif i Šervuda Andersona našla se i zanimljiva rečenica u kojoj ona kaže: “Jutros sam vidjela na stolu koverat koji je Štiglic adresirao na vas - tako sam često željela da vam pišem - naročito dvije stvari da vam saopštim - ali ne pišem - ne pišem nikome - možda mi se ne sviđa da govorim o sebi ljudima - a pisanje to podrazumijeva.”
Dakle “pisanje to podrazumijeva”, a dva stara partijska druga rekla su sve o sebi davno, ovim pismima su samo potvrdili. Kamo sreće da pisma nisu otvorena.
Bonus video:
