Postoji prirodna veza između turizma i mira. Još su Ujedinjinjene nacije 1967. godinu proglasile Međunarodnom turističkom godinom i to pod sloganom: „Turizam: Pasoš mira“. Nešto kasnije, godine 1986, osnovan je Međunarodni institut za mir kroz turizam (International Institute for Peace through Tourism - IITP), a samo dve godine kasnije pomenuti Institut je organizovao prvu globalnu konferenciju pod nazivom: „Turizam: Vitalna snaga za mir“. Pored navedenih primera postoji još nekoliko drugih koji su svojim organizovanjem i upornošću doprineli da turizam bude shvaćen u kontekstu „mirovne industrije“.
Međutim, svedoci smo da turizam nije generator mira, već da je on njegov korisnik. Dakle, pokazuje se da nemiri i razne druge nestabilnosti u određenoj regiji imaju za posledicu ili prestanak ili redistribuciju turističkih kretanja, dok, sa druge strane, stanje mira i bezbednosti pospešuju turističke tokove i zbližava ljude. Ukoliko u jednoj zemlji imamo nemire ili ratove, tamo neće biti turista. Isto tako, turizam neće zaustaviti ratove. Značajnija uloga turizma ogleda se kroz njegov potencijal za redukciju tenzija između podeljenih zemalja. Takav doprinos je veoma izražen, naročito kod težnje da politički nestabilna područja postanu stabilnija, a koja će u tom naporu biti vođena, pre svega, ekonomskim interesima.
Snaga turizma bila je prepoznata početkom ovog veka kako bi se poboljšala situacija među stanovnicima Severne i Južne Koreje, pogotovo u pograničnom regionu sa idejom da granice postanu linije integracije, a ne linije separacije.
Ne mora se ići toliko daleko, možemo uzeti i primer bivše Jugoslavije. Posle svega što se dešavalo, danas imamo situaciju da ljudi nesmetano putuju po zemljama bivše Jugoslavije. Vrlo često imamo slučaj da zvanična politika tih ”novih” republika ne prati odnose koje formira običan čovek. Zategnuti odnosi lidera zemalja našeg regiona, vrlo oštra retorika i slab doprinos zvanične diplomatije ne utiče previše na turističke tokove. Štaviše, najznačajnija emitivna tržišta su upravo zemlje bivše Jugoslavije. Ovde su uočava značaj nezvanične people to people diplomatije, koja ima svoj kolosek koji se, na sreću, ne ukršta sa zvaničnom diplomatijom. Nedavno završen sajam turizma u Beogradu to i dokazuje.
Ovih dana se jasno može videti preterana osetljivost turizma na spoljne uticaje. Prvo gledamo u nebo hoće li biti snega kako bismo uspešno realizovali zimsku sezonu. Uskoro ćemo, isto tako, gledati u nebo da nam ne šalje kišu kako bi nam bila uspešna letnja sezona. Iskusili smo turizam pod pandemijom i u strahu smo da nam se ne ponovi. Sve je to ništa pri strepnji od loših vesti iz Ukrajine. U Ukrajini ovih dana nema turizma, o njemu niko i ne razmišlja. Posledice ovog sukoba osećamo svi, i mi koji nismo na frontu. Skok cena energenata, inflacija, sve će to dodatno uticati na (ne)uspeh turističke sezone. Reklo bi se da su turisti iz zemalja Ukrajine i Rusije prirodno gravitirali ka ovim krajevima. Ne samo to, oni su se ubrajali u turiste sa „dubljim džepom“.
Dakle, sada imamo još teži zadatak - pronaći nova, adekvatna, emitivna tržišta. Kako spasiti sezonu? O tome mi sada razmišljamo. Kako spasiti sebe i porodicu? O tome razmišljaju na frontu. Taj isti turista, kojeg smo očekivali sa severa Evrope, još je tokom januara i skoro do kraja februara pravio planove za letovanje sa porodicom i prijateljima. Danas ima samo jedan plan. Sa druge strane, preplavljeni smo lošim vestima i uočava se ravnodušnost kod većeg broja ljudi prema informacijama koje dolaze. Čini se da je to dobro za sektor putovanja jer na globalne tokove običan čovek ne može uticati ali o realizaciji svojih namera još uvek se pita. Upravo takav odnos prema aktuelnim zbivanjima i sebi uliva nadu u samog čoveka, homo viator-a.
Autor je vanredni profesor na Univerzitetu Educons za oblast turizam
Bonus video:
