Donedavno, kako se činilo, jaka kao granit, politička struktura na čelu sa Gruevskim ruši se kao kula od karata. Dok je još držao monopol nad silom i resursima, vrh VMRO-DPMNE uspeo je da obezbedi relativnu većinu glasova na nedavno završenim makedonskim parlamentarnim izborima. To ipak nije bilo dovoljno da ta stranka posle više od decenije na vlasti ponovo formira vladu. Zaev i njegov Socijaldemokratski savez uspeli su da dobiju taman onoliko glasova koliko je bilo potrebno za sklapanje nove koalicije, bez VMRO-DPMNE. I to je bio kraj Gruevskog, a kako sada izgleda, možda i njegove stranke.
Na upravo završenom prvom krugu lokalnih izbora u Makedoniji, savez Zaeva je odneo pobedu u 50 mesta, dok je organizacija Gruevskog uzela većinu tek u tri mesta. Simbolična je pobeda Zaevovih socijaldemokrata u Skoplju, gde je njihov kandidat dobio 15 odsto više glasova od kandidata VMRO-DPMNE. I sve to samo tri meseca posle parlamentarnih izbora, na kojima je, da ponovimo, Gruevski uzeo više glasova od Zaeva. Kada se pogleda ova izborna hronologija, samo po sebi nameće se pitanje: šta se dogodilo u protekla tri meseca da ljudi tako naglo promene politička opredeljenja?
Odgovor je jednostavan: u ta tri meseca nije se dogodilo baš ništa. Sve što je trebalo dogodilo se onog trenutka kada su socijaldemokrati u Makedoniji sklopili koaliciju i formirali vladu. Uostalom, zato se tih dana između dve makedonske partije i vodila ogorčena borba za vlast, na ivici fizičkog sukoba. Tada je poraženi VMRO-DPMNE ostao bez resursa i kapaciteta da uslovljava i ucenjuje birače, manipuliše njihovom izbornom voljom, a, verovatno, i krade glasove. Gruevski u stvari nije bio na čelu stranke, pod njim VMRO-DPMNE nije ni bio partija: on je vodio jednu interesnu grupu koja se služila nepolitičkim sredstvima za sticanje političke moći, da bi tu političku moć koristila za zadovoljavanje sopstvenih, sebičnih prohteva svojih članova. Jednom kada je taj monopol razbijen, veliki broj građana oslobodio se da glasa prema vlastitom uverenju i volji. Iz toga dalje sledi da je decenijska vlast VMRO-DPMNE bila lišena bilo kakve autentične lojalnosti ili doslednog ideološkog ubeđenja na strani svojih pristalica. Kao vrh te stranke, tako su i njeni birači glasali vođeni krajnje sebičnim, pragmatičnim razlozima. I da se odmah razumemo, ti razlozi sami po sebi uopšte ne moraju biti loši. Loše je kada se oni nameću kroz pritiske i ucene, kada su ljudi egzistencijalno ugroženi pretnjama da bi im se iznudili glas i lojalnost. Bez tih pretnji, ucena i iznuda - VMRO-DPMNE na političkoj sceni praktično ne postoji, što pokazuju tekući lokalni izbori u Makedoniji.
Zašto bi to nama bilo važno? Na prvi pogled, izbori u Makedoniji uopšte nas se ne tiču. Treba obratiti pažnju na to kako su ovdašnji mediji pokrili tamošnje izborne rezultate i to uporediti s likovanjem zbog pobede Narodne partije Sebastijana Kurca na parlamentarnim izborima u Austriji. Samo, nema se na šta obratiti pažnja. Protekli izbori u Makedoniji već danas više nisu vest. Dok se makedonski scenarij provlačio kroz domaće medije još dugo po okončanju njihovih parlamentarnih izbora, lokalni izbori naprasno su prestali da zanimaju domaću javnost čim su stigli prvi rezultati o ubedljivom porazu Gruevskog.
Već smo to više puta ovde rekli: kada se gleda iz Srbije, Makedonija liči na kristalnu kuglu za proricanje. Karakter režima Gruevskog po svemu je nalik na karakter Vučićevog režima. Sva je prilika da će im i kraj biti sličan. Kao vlast Gruevskog, Vučićeva vlast održava se na ucenama i pretnjama. Upravo kampanja za predstojeće lokalne izbore na Kosovu i (kriminalna) promocija Srpske liste na štetu svih drugih „srpskih“ kandidata pokazuje o kakvom je političkom metodu reč. Jednom kada ostane bez resursa za pretnje i ucene, ta struktura takođe će se raspasti kao kula od karata. Prva prilika da to vidimo jesu izbori u Beogradu. Ne čudi što SNS uveliko najavljuje i parlamentarne izbore zajedno sa gradskim, i još izmišlja glupave razloge za novo glasanje za parlament - kao, sve je to zbog opozicije.
Računica je ipak banalnija od toga. Ako izgubi Beograd, sadašnji režim ujedno gubi i važnu polugu za iznudu lojalnosti svojih pristalica. Bio bi to početak njihovog kraja. Zato postojeće kapacitete za pritisak na birače režim mora da investira u očuvanje vlasti na nivou republike i tako sebi produži politički život i obezbedi još jednu šansu. Iz ugla opozicije, baš zato beogradski izbori treba da ostanu jedini fokus, sve i ako se raspišu parlamentarni.
Bonus video:
