Razvojna ekonomija počiva na ideji o „dualizmu produktivnosti“. Ekonomisti koji su postavljali temelje razvojne ekonomije, kao što je karipski ekonomista i nobelovac W. Arthur Lewis, uočili su da su ekonomije siromašnih zemalja obično podeljene na uži „moderni“ sektor koji primenjuje napredne tehnologije, i znatno širi „tradicionalni“ sektor za koji je karakteristična veoma niska produktivnost.
Dugo se verovalo da je takva podela distinktivna odlika zemalja u razvoju, za razliku od razvijenih zemalja u kojima napredne tehnologije i visoka produktivnost dominiraju u svim segmentima. Zato je razvojna ekonomija zasebna disciplina, različita od konvencionalne neoklasične ekonomije.
Razvojne politike tradicionalno su usmerene na prevladavanje dispariteta u dohotku, obrazovanju, zdravlju i životnim izgledima. Njihov cilj je prevazilaženje dualizma produktivnosti uvođenjem novih institucionalnih aranžmana koji menjaju način na koji tržište funkcioniše i otvaraju pristup produktivnijim radnim mestima.
Takva distinkcija je imala smisla 50-ih i 60-ih godina 20. veka, ali čini se da je danas izgubila na značaju. Pre svega, metode za proučavanja razvijenih zemalja i zemalja u razvoju danas su praktično objedinjene: razvojna ekonomija se svodi na postavljanje uobičajenih okvira za javne finansije, ekonomiju rada, industriju i makroekonomiju u sredinama sa niskim dohocima. Što je još važnije (i zanimljivije), u međuvremenu je dualizam produktivnosti postao kritično važna i jasno uočljiva pojava i u mnogim razvijenim zemljama, što ove zemlje upućuje na primenu mera koje su pripadale repertoaru razvojne ekonomije.
U knjizi Nestajanje srednje klase iz 2017. ekonomski istoričar Peter Temin pokazuje da Lewisov model dualne ekonomije postaje sve relevantniji i za Sjedinjene Države. Delovanjem faktora kao što su deindustrijalizacija, globalizacija i uvođenje novih tehnologija, faktora koji su uglavnom pogodovali visokoobrazovanoj radnoj snazi i kapitalistima, te daljim slabljenjem pozicija rada, produbljen je jaz između ekonomskih dobitnika i gubitnika. Konvergencija siromašnih i bogatih delova ekonomije je zaustavljena, razlike u nivoima obrazovanja polarizovale su tržište rada, a regionalni dispariteti su se produbili.
U Evropi je rast nejednakosti bio manje izražen zahvaljujući snažnijoj socijalnoj državi, ali i tamo su uočljivi isti trendovi. Jaz između vodećih preduzeća i regiona i onih koji zaostaju sve je izraženiji, dok se srednja klasa osipa.
Kreatori politika u razvijenim zemljama sada se nose sa problemima koji su dugo bili ograničeni na ekonomije u razvoju: kako privući investicije, kako otvoriti nova radna mesta, podići nivo obrazovanja, podstaći preduzetništvo i olakšati pristup kreditima i tehnologiji - ukratko, kako smanjiti jaz u odnosu na naprednije i produktivnije delove nacionalne ekonomije.
Polazne pozicije se mogu razlikovati, ali problem regiona iz kojih nestaju dobri poslovi uznemiravajuće je sličan problemima kojima su se bavili razvojni ekonomisti: nestajanje produktivnih radnih mesta, bujanje socijalnih problema kao što su kriminal, zloupotreba droga i gubitak poverenja u državnu upravu. Prepreke sa kojima su u takvim sredinama suočavaju pripadnici etničkih manjina, imigranti i slabije obrazovana radna snaga spadaju među glavne teme razvojne ekonomije.
Naravno, zanemareni regioni u naprednim ekonomijama imaju pristup neuporedivo većim finansijskim sredstvima. Državne i lokalne vlasti u Sjedinjenim Državama troše desetine hiljada dolara na podsticaje i subvencije kojima pokušavaju da privuku velika preduzeća. Ali predstavnici tih regiona nailaze na slične strukturne i birokratske prepreke kao i njihove kolege u siromašnijim zemljama. Jedan američki zvaničnik sa dosta iskustva nedavno je na skupu održanom na Harvardu to opisao rečima: „U centru smo događaja, ali ničim ne upravljamo“.
Ograničene su i mere koje im stoje na raspolaganju. Glavni put prevladavanja dualizma u ekonomiji tradicionalno je bila industrijalizacija. S prelaženjem radne snaga na produktivnije proizvodne aktivnosti plate su rasle i opšta produktivnost se uvećavala. Ali zbog automatizacije i drugih inovacija kojima se smanjuje količina potrebnog rada, proizvodnja danas ne može obezbediti dovoljan broj radnih mesta ni u naprednim ni u ekonomijama u razvoju. Broj zaposlenih u proizvodnji opada (kao udeo u ukupnom broju zaposlenih) čak i u zemljama koje su sačuvale snažan industrijski sektor, kao što su Južna Koreja i Nemačka.
Zato će ekonomski razvoj u budućnosti više morati da se oslanja na usluge i mala i srednja preduzeća - jednako u zemljama visokog i niskog dohotka. Oba tipa ekonomije moraju razvijati novu vrstu koordinisanih politika fokusiranih na ponudu i tražnju na tržištima rada, koje će kombinovati programe obuke i podrške za poslodavce. Bez dobrih preduzeća nema dobrih radnih mesta. I obratno.
Okviri državnih politika moraju podržati takve lokalne eksperimente odgovarajućim finansijskim sredstvima i makroekonomskim merama. To podrazumeva preispitivanje prihvaćenih politika na polju inovacija, kojima se podstiču tehnološke promene koje pogoduju pre svega kapitalu i visokoobrazovanoj radnoj snazi. Novi pristup usmeravanju inovacija, uz podsticanje tehnološkog razvoja kojim se radne veštine postojeće radne snage dopunjuju a ne zamenjuju, u velikoj meri bi doprineo rešavanju problema na tržištu rada s kojima se jednako suočavaju bogate i siromašne zemlje.
Kada govore o globalnoj konvergenciji, ekonomisti obično ponavljaju da se nerazvijene ekonomije uvek razvijaju brže od naprednih, usled čega se dohodak siromašnih vremenom približava dohotku bogatih ekonomija. Ali danas se tačka njihove konvergencije pomera naniže. Problemi razvijenog sveta sve su sličniji problemima siromašnih zemalja, a modeli i okviri korišćeni za proučavanje ekonomija u razvoju postaju sve relevantniji za probleme bogatih zemalja.
(Project Syndicate; Peščanik.net; preveo: Đ. Tomić)
Bonus video:
