Ovaj kratki tekst inspirisan je nedavno pročitanim francuskim prevodom Eseja o marksističkoj ekonomiji Joan Robinson iz 1942, objavljenim sa još nekoliko njenih tekstova o Marxu, Marshallu i Keynesu (eseje je preveo i predgovor napisao Ulysse Lojkine). Inspirisao me je i odličan prikaz Eseja i autorkinog života koji je Caroline Alves objavila u Ekonomskim perspektivama.
Pre nego što počnem, dozvolite par ograda koje se tiču moje upućenosti u temu. Marxa već dugo dobro poznajem, a nedavno sam završio opširno poglavlje o njegovim pogledima na distribuciju dohotka (za knjigu koju pišem) i uobičajenim temama realne zarade, rastućeg organskog sastava kapitala, tendencije opadanja profitnih stopa i tako dalje, pa mi je sve to još sveže u sećanju.
O Keynesu znam mnogo manje - ali moram napomenuti da je pre izvesnog broja godina jedna izuzetna osoba bila moj lični tutor za Keynesovu Opštu teoriju. Celu jednu godinu mentor mi je bio Abba Lerner, jedan od ranih Keynesovih sledbenika. Lerner mi je davao da pročitam odabrano poglavlje iz Opšte teorije, sažmem ga i prokomentarišem, da bih sledeće sedmice dobio nazad svoj tekst išaran njegovim crvenim komentarima. Divio sam se Keynesovoj briljantnosti. Dok ovo pišem nemam pri ruci nijednu Keynesovu knjigu, ali još se odlično sećam poglavlja o „specifičnoj kamatnoj stopi“ i „izdatku održavanja“ koje me je Abba Lerner terao da čitam stalno iznova. Kejnzijansku makroekonomiju nisam proučavao, jer me makroekonomija u načelu ne interesuje. Ovde iznosim mišljenje o Keynesu, a ne o kejnzijancima.
Cilj Joan Robinson bio je da u Eseju izmiri Marxovu i Keynesovu ekonomiju ukazujući na sličnosti između Marxovog shvatanja kapitalističkih proizvodnih odnosa koji dovode do opadanja efektivne tražnje i tema kojima se Keynes bavio u Opštoj teoriji. Evo jednog od korišćenih citata iz Marxa: „Poslednji uzrok svih stvarnih kriza ostaje siromaštvo masa i ograničenje njihove potrošnje, nasuprot težnji kapitalističke proizvodnje da proizvodne snage razvija tako kao da njenu granicu predstavlja samo apsolutna potrošačka sposobnost društva“ (Kapital, III tom, 30. poglavlje). Ili kao što Marx kaže na drugom mestu - parafraziram - svaki kapitalista vidi svoje radnike kao neprijatelje i želi da ih plati što manje; s druge strane, radnici drugih kapitalista su mu „prijatelji“, jer kupuju njegovu robu. Ako svi kapitalisti pokušaju da smanje zarade radnika i u tome uspeju, rezultat je ekonomska kriza.
Drugi uzrok ekonomskih kriza Marx vidi u neravnomernom rastu sektora koji proizvode potrošačka i investiciona dobra, ali to objašnjenje je s kenzijanskog stanovišta manje zanimljivo. Joan Robinson nudi odličan sažetak i ostalih važnih Marxovih ideja, uključujući radnu teoriju vrednosti, problem transformacije, tendenciju opadanja profitnih stopa i tako dalje, ali naglasak je, kao što sam rekao, na uzrocima krize i efektivnoj tražnji.
Poredeći Marxa, Marshalla i Keynesa, Joan Robinson naglašava da moramo pokušati da njihove naučne poglede na funkcionisanje ekonomije odvojimo od ideološki motivisanih stavova koji su prisutni kod sve trojice: u Marxovom slučaju to je uverenje da je kapitalizam istorijski (i otuda tranzitorni) način organizacije proizvodnje, kod Marshalla pretpostavka da je kapitalizam prirodan način da se proizvodnja organizuje, a kod Keynesa ambicija da usavrši kapitalizam da bi ga spasao od samouništenja.
Ja bih rekao da su razlike, bar u slučaju Marxa i Keynesa, manje posledica upliva ideologije (mada ne poričem da ima i toga) a više razlike u vremenskim okvirima koje koriste u analizi. (Mislim da je Schumpeter već primetio nešto slično, pa ovo nije naročito originalan uvid.)
Marxov vremenski okvir uvek je dugoročan, čak i kada se bavi krizama. Krize su trenutne manifestacije dugoročnih problema inherentnih kapitalističkom načinu proizvodnje, pa zato ne iznenađuje što marksistički autori kao što su Grossman, Buharin i Mandel - verovatno se držeći Marxa - u preklapanjima dugoročnih tendencija opadanja profitnih stopa i akutnih nestabilnosti vide znak približavanja propasti kapitalizma. (Takođe ne iznenađuje što Joan Robinson odbacuje tezu o opadanju profitnih stopa, ali prihvata tumačenje uzroka krize.) Kao što Robinson ispravno primećuje, kod Marxa je sve istorijski utemeljeno. Čitaoci se pozivaju da pogledaju u budućnost i razmisle o fundamentalnim silama koje pokreću kapitalizam.
Keynsov pristup je drugačiji, gotovo suprotan. Čitava Keynesova građevina (ne nužno i kejnzijanizam) izgrađena je za kratak vremenski okvir: njegov cilj je stabilizacija ekonomije i povratak u stanje pune ili gotovo pune zaposlenosti. Keynes nema mnogo interesovanja za sudbinu kapitalizma na duži rok. Što verovatno implicira da je verovao da kapitalizam može večno trajati, ako se redovno popravlja da bi osigurao puno angažovanje resursa. Ta popravka može podrazumevati državne investicije ili eutanaziju rentijerske klase. Keynes nije purista: spreman je da prihvati svako, pa i naizgled socijalističko rešenje, ako će to pomoći da se problem prevaziđe.
Dozvolite da razliku između dugog i kratkog vremenskog okvira kod Marxa i Keynesa ilustrujem primerom dva koncepta kod kojih se čini da oba autora govore o istoj stvari: to su „životinjski nagoni“ i „armija rezervne radne snage“. „Životinjski nagoni“ su, kao što se dobro zna, ideja koju je Keynes uveo da bi objasnio kako se u kapitalizmu donose odluke o investicijama; kapitalisti se ne rukovode samo preciznom računicom očekivane dobiti ili gubitka, već postupaju na osnovu unutrašnjeg osećaja („životinjskog nagona“), a kada se taj unutrašnji osećaj iz bilo kog razloga naglo promeni, to dovodi do oštrih skokova ili padova tražnje. Joan Robinson ukazuje na sličnost između takvih (u užem smislu) iracionalnih investicionih podsticaja i Marxovog zapažanja da kapitalisti ne samo da teže maksimalnim profitima nego uvek nastoje i da taj profit reinvestiraju. Za Marxa, kapitalisti su kapitalisti jedino ako ostvarenu dobit ne troše nego je ponovo investiraju. Ili, da upotrebimo još jedan poznat citat, akumulacija je „Mojsije i sve proročke knjige zajedno“. U oba slučaja vidimo da podsticaji za investiranje ne dolaze iz područja koje pripada ekonomiji u užem smislu, već su rezultat naglih izliva optimizma ili pesimizma ili nečega što bismo mogli opisati kao „kapitalistički nagon“. Keynes je svoj koncept uveo da bi objasnio kratkoročne fluktuacije; Marx govori o određujućoj odlici čitave jedne klase, koja je otuda očigledno dugoročna.
Ili uzmimo „rezervnu armiju rada“ koja se uvećava ili smanjuje prateći cikluse ekonomske aktivnosti, što je slično cikličnoj nezaposlenosti koja ima važnu ulogu kod Keynesa (može se argumentovati da je to centralna tema Opšte teorije). Marxova „rezervna armija“ je uvek prisutna i otuda predstavlja dugoročnu odliku kapitalizma. Ona je potrebna kapitalistima da bi disciplinovali radnu snagu. Ako se rezervna armija značajno smanji i tako umanji relativnu moć kapitalista, odmah će se aktivirati mehanizmi koji će je ponovo uvećati: na primer, kroz investicije u tehnologije koje smanjuju potrebu za radnom snagom. U Marxovom tumačenju, rezervna armija rada nikada ne može nestati. Kod Keynesa, s druge strane, ideal je svođenje ciklične nezaposlenosti na nulu. Kapitalizam može eliminisati nezaposlenost, pod uslovom da se njim dobro upravlja. I ovde se vremenski okviri razlikuju: tamo gde Marx uočava dugoročnu strukturnu odliku, Keynes vidi kratkoročni poremećaj ravnoteže između ključnih ekonomskih faktora.
Marx je bio prvi istraživač fundamentalnih istorijskih odlika kapitalizma. Keynes je bio poslednji kameralista. Marx je bio istoričar koji je verovao da je istorija proizvod ekonomije. Keynes je bio jedan od najboljih savetnika klase na vlasti. Ako je Marxov Kapital Biblija kapitalizma, Keynesova Opšta teorija je Vladalac - priručnik za ekonomsko upravljanje kapitalizmom.
(Global inequality and more 3.0; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
Bonus video:
