Ako vas interesuje kakav je odnos klase i moći u današnjoj Britaniji, dovoljno je da pogledate šta „regulacija“ znači za radnu snagu, a šta za kompanije. Na jednoj strani, regulacija se svodi na uvođenje sve strožih ograničenja koja radnicima otežavaju da zaštite svoje interese, ako to na bilo koji način ugrožava interese poslodavaca. S druge strane, za kompanije, regulacija znači dalje ukidanje svih preostalih ograničenja, čak i ako se tako ugrožavaju interesi radnih ljudi na najmonstruozniji način.
Vlada je prošlog četvrtka usvojila novi zakon koji kompanijama dopušta da u slučaju štrajka angažuju slobodnu radnu snagu koja će zameniti štrajkače - praktično, štrajkbrehere s blagoslovom države. „Nekada je to bilo krivično delo. Danas je u skladu sa zakonom“, tvitovao je ministar Kwasi Kwarteng otkrivajući nam tako o stavovima države u oblasti radnog prava verovatno i više nego što mu je bila namera.
Novi zakon je odgovor na niz štrajkova koji su organizovani prošlog meseca, kao i najave dolazećeg „leta nezadovoljstva“. Posle decenije stagnacije plata, suočeni sa inflacijom koja se približava dvocifrenoj stopi, mnogi radnici su došli do zaključka da je dalje smanjivanje realnih zarada neprihvatljivo.
To je poslednji čin u 50-ogodišnjem krstaškom pohodu započetom 1971. godine usvajanjem Zakona o industriji koji je imao za cilj neutralisanje sindikata, suzbijanje štrajkova, stavljanje van zakona svih oblika solidarnosti, kao što je pridruživanje štrajkačima u protestu, te davanje najširih ovlašćenja kompanijama koje su stekle pravo ne samo da razbijaju štrajkove nego i da dele otkaze i jednostrano menjaju uslove zaposlenja.
To nije bio prvi pokušaj vlade da donese takav štrajkbreherski zakon. Manifest Konzervativne stranke iz 2015. predviđao je „ukidanje besmislenih ograničenja koja sprečavaju poslodavce da štrajkače zamene dodatnom radnom snagom“. Predlog nije ušao u Zakon o sindikatima iz 2016. jer je regulatorni odbor zaključio da je kontraproduktivan i „ne odgovara postavljenim ciljevima“.
Isti predlog je ovog puta usvojen. „Regulacija“ je za radnike postala zakonom uređeno potčinjavanje interesima poslodavaca, uprkos tome što su predlozi zakona očigledno loši i kritikuju ih i sami poslodavci i agencije za zapošljavanje.
Na dan usvajanja anti-sindikalnog zakona okončana je i istraga o požaru u Grenfel taueru nakon skoro 4 godine javnih saslušanja i nešto više od 5 godina posle požara koji je 14. juna 2017. odneo 72 života. Nalazi istrage jasno govore o pravom smislu gornje izjave: „Nekada je to bilo krivično delo. Danas je u skladu sa zakonom“.
Istraga je razotkrila sav nemoral sistema koji zanemaruje i prezire obične ljude, sistema koji je projektovan da im oduzme glas, a nekima i život. Istraga je otkrila pune razmere nekompetentnosti i korupcije koje prožimaju sve sfere javnog života u modernoj Britaniji. Osvetlila je prakse privatnog sektora koji, rečima Petera Appsa, novinara koji se istakao nekima od najboljih izveštaja o toku istrage, i ne pokušava da sakrije „bezobzirnu ravnodušnost prema svemu - moralu, poštenju, bezbednosti - što ne donosi finansijsku korist“.
Kompanije su prikrivale rezultate protivpožarnih testova koji su pokazali katastrofalna svojstva materijala korišćenih za oblaganje zgrada i s punim znanjem o tome pribavljale nepropisne ateste i insistirale na njihovom korišćenju, iako su znale koliko su opasni. „Naš glavni posao je da lažemo“, pohvalio se jedan zaposleni.
To su im dopustile institucije i zakonodavci koji su, Appsovim rečima, „odbacivali sve što remeti status kvo, pokazujući ubitačan cinizam i rešenost da po svaku cenu zaštite reputaciju institucija“. Na delu nije samo ravnodušnost, već i očigledna namera da se uklone sve prepreke koje sprečavaju velike kompanije da urade šta god požele. Kompanijama je praktično dato da same definišu pravila, sve u ime „borbe protiv nepotrebne birokratije“. Godinu dana pre požara vlada je objavila da je vreme za inspekciju sistema protivpožarne zaštite skraćeno sa 6 sati na 45 minuta i hvalila se time kao velikim uspehom.
Kada je šestoro ljudi nastradalo u požaru u Lakanel hausu na jugu Londona 2009. godine, istražitelji su izdali preporuke za izmenu propisa o protivpožarnoj zaštiti. Brian Martin, funkcioner koji je tada bio nadležan za smernice o protivpožarnoj zaštiti u građevinarstvu, odbacio je predloge kao „neutemeljene“ i dao preporuku vladi da odgovori da „nema nameru da bilo šta menja“. „Dužni smo da im odgovorimo, nismo dužni da ih ljubimo u zadnjicu“, napisao je kolegama, uporno ponavljajući da dodatni propisi „ne bi bili u interesu korporativne Britanije“. Oni koji su tim povodom izrazili zabrinutost optuženi su da prave probleme tamo gde ih nema.
Kada su u pitanju radnici, vlada insistira na propisima koji će ih sputati u pokušajima da odbrane životni standard. Kada je u pitanju „korporativna Britanija“, propisi kompanijama daju najšira moguća prava, čak i ako to za rezultat ima ugrožavanje i žrtvovanje života ljudi.
„Sklonost divljenju i gotovo obožavanju bogatih i moćnih, i preziranju ili, u najmanju ruku, zanemarivanju osoba siromašnih i prosečnog stanja“ nam je „potrebna“, iako je u njoj „uzrok kvarenja naših moralnih osećanja“, pisao je Adam Smith 1759. u Teoriji moralnih osećanja.
To „kvarenje“, objasnio je kasnije u Bogatstvu naroda, proističe otuda što nijedno društvo ne može „napredovati i biti srećno“ ako „većina njegovih pripadnika živi u siromaštvu i bedi“. Ali ta sklonost nam je potrebna „radi uspostavljanja i održavanja razlika u društvenim položajima, kao i onog društvenog poretka“ koji je neophodan za funkcionisanje tržišta. Pošto „bogatstvo bogatih izaziva bes siromašnih“, bogate mora štititi „moćna ruka pravde uvek spremna da kazni“ siromašne.
Dve stotine i pedeset godina kasnije gotovo da se ništa nije promenilo. Mnogi negoduju zbog nejednakosti. I mnogi se slažu da država mora činiti sve u skladu sa „interesima korporativne Britanije“, od dalje deregulacije do smanjivanja poreza na dobit, verujući da je svrha zakona da nastavi da štiti bogate od „besa siromašnih“ daljim ograničavanjem prava sindikata i štrajkača. Takav je odnos klase i moći u današnjoj Britaniji.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
Bonus video:
