Kako svi podsećaju na krizu iz sedamdesetih godina prošlog veka, šta bi mogle da budu sličnosti sa inflacijom i usporavanjem privrednog rasta danas i koje su eventualne pouke?
Najpre je tu sličnost sa rastom cena nafte i energenata uopšte. Što je ubrzalo inflaciju.
Centralne banke nisu reagovale na vreme, pa je konačno izgledalo da će rast cena izmaći kontroli.
Druga sličnost je povećano oslanjanje na javnu potrošnju u ne malom broju zemalja u razvoju i u socijalističkim zemljama. Jer, ako je realna kamatna stopa negativna, što znači da je inflacija brža od rasta kreditnih obaveza, svi su dugovi održivi i sva su ulaganja isplativa.
Treća sličnost je u nerazumevanju izvora i posledica ubrzanog rasta cena. Makroekonomija je tada, kao i danas, uglavnom videla samo pozitivne i negativne posledice promena u ukupnoj tražnji, a privrede su se zapravo suočavale s promenama u ponudi pre svega energenata, a posle i svega drugog.
Kada je o ovom poslednjem reč, kako je uz ubrzanje inflacije došlo i do stagnacije privrednog rasta, pa i do povećanja nezaposlenosti, preporučivalo se još veće oslanjanje na javnu potrošnju kako bi se privreda pokrenula. Što je samo dodatno ubrzavalo inflaciju. Pa je skovan izraz stagflacija.
Onda je, na samom kraju sedamdesetih, američka centralna banka povećala kamatnu stopu i proizvela recesiju uz rast nezaposlenosti, ali je zaustavila dalji rast cena. No, neke zemlje u razvoju i neke socijalističke zemlje, i naravno Jugoslavija, zapale su u dužničku krizu.
Uz to su se značajno smanjile cene energenata jer je smanjena tražnja i one se dugo nisu oporavile, što je imalo negativan uticaj na zemlje izvoznice nafte kao što je bio Sovjetski Savez.
Promenjen je, dakle, monetarni režim. Centralne su banke počele da upravljaju kamatnim stopama, a ne neposredno količinom novca, vodeći računa da realna kamatna stopa bude relativno niska, oko dva odsto, i da se povećava brže od ubrzanja inflacije kako bi se rast cena držao negde oko dva odsto.
Posle 2008. i finansijske krize, monetarni režim je ponovo promenjen i niske i čak negativne kamatne stope korišćene su da se podstakne privredni rast. Kako je oporavak bio spor, monetarni režim niskih kamatnih stopa se odužio i ustalio sve do pandemije i potom u vreme pandemije sve do prošlogodišnjeg oporavka, kada je rast cena počeo da se ubrzava. I onda je došla ruska agresija na Ukrajinu i rast cena energenata.
I opet mora da se menja monetarni režim. Namera je, bar u Americi, da se kamatne stope u nekoliko koraka dovedu do nivoa koji je u skladu s poželjnom realnom kamatnom stopom od oko dva odsto, a da se izbegne da se mora posegnuti za mnogo višim kamatnim stopama kasnije ako se ne deluje dovoljno odlučno sada. Ali opet, ne može se ostaviti utisak da zapravo te odlučnosti nema jer će se time podstaći očekivanja da zapravo neće doći do potrebnog usporavanja inflacije, što će onda dovesti centralne banke, pre svega američku i evropsku, tamo gde ne bi htele da se nađu, dakle, da moraju dramatično da povećaju nominalnu i realnu kamatnu stopu kako bi dubljom recesijom usporile inflaciju. Kao sedamdesetih. Ponavljanje tog iskustva potrebno je izbeći sada jer kasnije možda neće biti moguće.
E sada, pred izazovom će se sada, kao i tada, naći zemlje koje su privredni rast podsticale javnom potrošnjom i stoga su stvorile obaveze koje je potrebno finansirati po znatno višim kamatama. Recimo, refinansirati 30 milijardi evra srpskog javnog duga po kamatnim stopama koje bi mogle da budu više za tri, četiri ili pet procentnih poena biće, ako do toga dođe, veoma zahtevno. Uz to je potrebno održati kurs jer bi inače trošak bio još veći, a to se može ili prodajom imovine ili višim kamatnim stopama.
Problem sa zemljama koje koriste strani novac, najčešće evro ili dolar, kao rezervni novac jeste u tome što će morati da promene odnos javnih i privatnih ulaganja kako se bude menjao monetarni režim. A to ne mora da bude jeftino, a onda rastu politički rizici. Kao osamdesetih godina prošlog veka.
Bonus video:
