Za ovo ratno vreme, kada su dve (za međunarodnu privredu) velike države, Rusija i Ukrajina, u otvorenom oružanom ratu, a gotovo sve ostale u „hladnom ratu“, u svetskoj ekonomiji mogu se zapaziti čudni i međusobno protivrečni trendovi.
Razumljivo je, na primer, što u toj ratom i raznovrsnim privrednim sankcijama zatrovanoj situaciji i uz nezapamćeno dugotrajnu sušu – raste cena električne energije, pa je u Evropi cena struje početkom ove sedmice preskočila 600 evra po megavat-satu, kao što je razumljivo i da je cena gasa u Evropi poslednjih dana poskočila još oko 20 odsto zbog nekih „ruskih opravki“ magistralnih gasovoda, i on sada košta više od 300 evra po megavat-satu, ali nije mnogo logično da istovremeno cena barela nafte ne raste nego već dugo osciluje tek između 90 i 95 dolara iako su neki veliki svetski isporučioci nafte (Rusija, Iran i Venecuela, koji teorijski drže više od 25 odsto dnevne globalne ponude) pod novim ili starim sankcijama velikih stalnih kupaca.
Čak ni izgledi za novu evropsku kontinentalnu gasnu krizu u Evropi ne deluju toliko zastrašujuće kao što su delovali proletos, kada je Putin vojskom navalio na Zelenskog. Naime, iako ruska propaganda stalno ističe da njihov dominantni izvoznik za Evropu Gasprom sve drži pod kontrolom, poslednji podaci pokazuju da je spremnost evropskih država za predstojeću grejnu sezonu različita. Prema tim podacima, Portugalija sa 100 odsto popunjenosti spremišta i Poljska sa 98 odsto s najmanje briga čekaju punu sezonu potrošnje gasa, a Bugarska (44 odsto) i Hrvatska (44 odsto) imaju najviše zebnje. Svi ostali su „negde između“ (osim možda Mađarske, koja se i dalje uzda u svoje ugovore sa Rusima) i pokušavaju da „nestandardnim merama“ pokriju očekivane zimske probleme. Nemačka već u avgustu počinje štednju energenata. Austrija je čak zakonom preuzela upravljanje nad jednim skladištem gasa na svojoj teritoriji u vlasništvu Gasproma jer čuveni Baumgarten trenutno ima popunjenost od samo 65 odsto kapaciteta, pošto je dotok ruskog gasa spao na 30 odsto uobičajenog priliva.
Najčudniji su trendovi kod cena metala i hrane, a reč je o cenama koje su u nekadašnjim ratovima i pri nekadašnjim sušama išle u nebo. Naime, iako su mnoge zemlje (najviše Nemačka) odmah posle februarskog otpočinjanja rata na Dnjepru ove godine podigle svoje vojne budžete i povećale porudžbine kod vojne industrije, cene metala su počele da padaju, naročito cene čelika i bakra. Mnoge evropske i svetske čeličane smanjuju proizvodnju i gase peći (uključujući „naše“ Smederevo), dok se cena bakra strmoglavila 35 odsto od nove godine i najniža je u poslednjih 20 meseci. To je previše, čak i uz objave da svet zbog antiinflacionih mera (stalnog rasta referentnih kamata) klizi u recesiju. Da li je tu reč i o Kini, kao značajnom svetskom regulatoru konjunkture, koja stalno kuburi s novim žarištima kovida i koja, čini se, prestaje biti miljenica zapadnih investitora?
Cene hrane trenutno stagniraju. Prema poslednjim vestima, žito je u Čikagu na oko 35 dinara za kilogram (kod nas je skuplje), a malobrojni brodovi sa ukrajinskim žitom, oni koje Rusi puštaju da napuste Odesu, ne nalaze lako kupce čak ni u Africi. Kako će se kretati svetska cena kukuruza, koji uništava suša, tek ćemo videti. Gladi širom sveta ima mnogo, ali svetski kreditori su izgleda uzdržani u praćenju isporuka hrane za zemlje koje bez zajmova ne mogu svom stanovništvu da obezbede ni koru hleba. Tu deluju i antiinflacione monetarne restrikcije (i one koje se tek očekuju).
Siromašne zemlje, a takva je i Srbija, u ovim ekonomski „čudnim okolnostima“ ne bi trebalo da sanjaju o ratovima kao načinu da se isprave „večite nepravde“. Jer, niti imaju dovoljno džebane niti imaju dovoljno hrane, a bez hrane i džebane niko ne može ratovati.
Bonus video:
