Svet prolazi kroz ekonomsku transformaciju koja zahteva efikasne državne intervencije na više frontova, ako želimo da zaustavimo klimatske promene, zaštitimo javno zdravlje, razvijemo inovativne tehnologije i obnovimo srednju klasu otvaranjem dobrih radnih mesta. Jesu li naše države sposobne za to?
Skeptičan stav prema sposobnosti država da iniciraju i ostvaruju pozitivne promene veoma je raširen. Takve sumnje nisu bez osnova. Polarizacija i autoritarni populizam - koji se uzajamno jačaju - okupirali su javnu sferu i oslabili kapacitete društva da pokreće zajedničke akcije u cilju rešavanja zajedničkih problema, unutar zemlje ili multilateralno.
Još je starije uverenje da države po definiciji ne mogu raspolagati dovoljnim informacijama i kapacitetima potrebnim za ostvarivanje pozitivnih strukturnih promena u ekonomiji. Ako joj date previše moći, kažu kritičari, država će pogrešno usmeravati resurse i konačno pasti pod kontrolu posebnih interesa. To je glavni argument neoliberalizma, doktrine koju moramo prevladati ako želimo da je uspešno zamenimo nekom novom ekonomskom paradigmom - na primer, produktivizmom.
Detaljnije ispitivanje kapaciteta državne uprave pokazuje da oni nisu ni nasleđeni ni statični. Zapravo, kada su odgovarajući prioriteti jednom postavljeni, kapaciteti države se vremenom razvijaju sticanjem novih iskustava, učenjem i zadobijanjem poverenja privatnih entiteta. Za državne službenike pravo pitanje ne treba da glasi „Možemo li mi to?“, već „Da li smo dobro definisali prioritete i odabrali ispravan način upravljanja?“
Skeptici će reći da to lepo zvuči u teoriji, ali se ne može primeniti u praksi. Osvrnite se oko sebe. Okruženi smo primerima neuspeha državnih uprava na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou. Međutim, Charles Sabel, profesor prava sa Univerziteta Kolumbija, i David Victor, sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu, u nedavno objavljenoj knjizi pokazuju da modeli efikasne državne uprave već postoje i donose dobre rezultate. Praksa je tu; teorija je ta koja zaostaje.
Sabel i Victor se fokusiraju na klimatske promene, najveći izazov državnim politikama našeg doba. To je oblast u kojoj je upravljanje dvostruko otežano: nije dovoljno da usvojeni propisi budu delotvorni samo na nacionalnom nivou; oni se moraju i globalno usaglašavati između država čije su ekonomske situacije i interesi često veoma različiti.
Sabel i Victor razvijaju argument polazeći od primera Montrealskog protokola iz 1987, sporazuma kojim je uspešno zaustavljena emisija supstanci koje oštećuju ozonski omotač, toliko uspešno da se ozonski omotač danas nalazi na putu potpunog oporavka. U početku se činilo da su nestajanje ozonskog omotača i klimatske promene izazovi slične vrste, jer su u oba slučaja u pitanju procesi koji uključuju mnogo naučnih i tehnoloških nepoznanica i opterećeni su različitim pozicijama razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Zato je u Okvirnoj konvenciji UN o klimatskim promenama - prvom globalnom klimatskom sporazumu - Montrealski protokol usvojen kao model.
I Montrealski protokol i UNFCCC inicirani su kao „tanki“ režimi koji uvode načelno prihvatanje obaveze da se emisija supstanci koje oštećuju ozonski omotač i gasova sa efektom staklene bašte obustavi do određenog datuma u budućnosti, bez mnogo operativnih detalja. Ali oni potom evoluiraju na sasvim različite načine. Dok je Montrealski protokol stabilno napredovao uspešno udružujući kompanije i države u rešavanju konkretnih tehnoloških problema, sporazumi o klimatskim promenama često ostaju zaglavljeni u beskrajnim u globalnim pregovorima.
Sabel i Victor skreću pažnju na ključnu razliku između ova dva režima: Montrealski protokol je ustanovio sektorske odbore u kojima su kompanije koje proizvode štetne gasove sarađivale sa zakonodavcima i naučnicima u potrazi za tehnološkim alternativama. Takve grupe su formirane s nevelikim ambicijama, ali su vremenom dobijale na težini sa uvećavanjem znanja, razvojem kapaciteta i učvršćivanjem poverenja između učesnika. Ovaj pristup je dao rezultate zato što je rešavanje problema prepušteno lokalnim akterima - naime, firmama s potrebnim tehnološkim znanjima. Ako inovacije nisu donosile rešenja, ciljevi su prilagođavani. Rezultat je bila pozitivna povratna sprega između inovacija ostvarenih na terenu i ciljeva definisanih na najvišem nivou.
U rešavanju problema klimatskih promena, s druge strane, kompanije nemaju pristup zakonodavcima zbog straha da bi mogle preuzeti kontrolu nad procesom. Takav pristup samo učvršćuje sukob interesa i usporava inovacije.
Montrealski protokol nije jedini primer uspešnog „eksperimentalnog upravljanja“, kako to opisuju Victor i Sabel. Primeri se mogu pronaći u nizu nacionalnih i regionalnih programa, od američke agencije ARPA-E do irskog programa za suzbijanje zagađenja u poljoprivredi. U svakom uspešnom slučaju, eksperimenti na terenu bili su upareni sa definisanjem ciljeva na višem nivou, a dobijena rešenja su rutinski uvođena u praksu postavljanjem novih standarda.
Uspesi nisu ograničeni na zaštitu životne sredine. ARPA-E je modelovana prema projektu DARPA (Agencija za razvoj novih tehnologija u odbrani), američkoj agenciji koja stoji iza nekih od najvećih inovacija našeg doba, uključujući internet i GPS. Najuspešnije inicijative za revitalizaciju zajednica i otvaranje radnih mesta na lokalnom nivou imaju oblik privatno-javne saradnje kojom se udružuju programi obuke, biznisi, neprofitne grupe i državne službe u cilju stvaranja novih ekonomskih mogućnosti. Efikasne nacionalne industrijske politike koriste sličan kolaborativni i višesektorski pristup.
Sabel i Victor objašnjavaju da je opšta strategija takvih projekata da se proces započne ambiciozno postavljenim, mada ne sasvim jasno definisanim ciljevima. Lideri programa moraju prihvatiti neizvesnost i mogućnost greške. Najvažnije je pružiti podsticaje učesnicima koji poseduju najdetaljnije i najtačnije informacije - obično kompanijama - da se uključe u potragu za rešenjima, što znači da državne agencije moraju ustanoviti sistem koji uključuje štap (zaprećeni propisi) i šargarepu (podsticaji i javni inputi).
Pošto uspeh zavisi od čestih preispitivanja i revizija, definisanje ključnih događaja i praćenje napretka su od suštinske važnosti. Razvijena rešenja mogu se masovno primeniti u praksi kroz nove standarde i propise. Pošto je viši životni standard (uključujući čistiju životnu sredinu i bolja radna mesta) moguć jedino uz povećanje produktivnosti, u središtu čitavog procesa su inovacije.
Takav način razvoja politika značajno se razlikuje od danas dominantnih pristupa. Iz perspektive eksperimentalnog razvoja državnih politika, dihotomija „države i tržišta“ je irelevantna. Države i tržišta nisu u sukobu, već se dopunjuju. Standardni hijerarhijski ekonomski model odnosa principala i agenta ovde je beskoristan.
Nova paradigma mora transcendirati zastarele ideologije prošlosti da bi bila uspešna. Srećom, modeli upravljanja kakvi su nam potrebni već postoje.
(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
Bonus video:
