Lepo je Robert Brener govorio: u finansijskom kolapsu 2007-2008 postavljen je šablon za vladine odgovore na krize koje ugrožavaju sredstva za život građana. Bilo da je globalni finansijski slom, smrtonosna pandemija ili računi za energiju toliko visoki da mnogi ne mogu da ih plate, izabrani politički instrument je paket finansijske pomoći.
I tokom finansijske krize i u prvim mesecima pandemije, postojao je širok konsenzus da vlade moraju da izvrše vanredne fiskalne intervencije kako bi sačuvale sredstva za život građana, a da ne ugroze ekonomski status quo. Vanredni finansijski paketi korišćeni su za stabilizaciju krize, uz mere kao što su tzv. kvantitativno popuštanje (povećanje mase novca), plaćena odsustva ili - u UK - smanjenje poreza na promet nekretnina, zbog čega su cene nekretnina rasle brže nego pre kovida.
Finansijska pomoć je idealna intervencija za neoliberalnu politiku u rasulu: održava tokove kapitala, rastuće cene imovine i preraspodelu bogatstva naviše, dok pruža potporu za minimalne potrebe dovoljnog dela stanovništva da spreči potpuni društveni slom.
Reakcije britanskih političara na rastuće cene energije u skladu su sa konsenzusom o finansijskoj pomoći. Boris Džonson je obećavao „dodatni keš“, ali je svojim naslednicima ostavio da razrade detalje (Liz Tras i Riši Sunak do sada su uglavnom predlagali smanjenje poreza). Ed Dejvi, lider liberalnih demokrata, nedavno je ponudio „plan energetske suspenzije“: vlada bi apsorbovala troškove rasta cena energije, a deo tog novca vratila kroz kratkoročni porez na ekstra dobit. Laburisti su ubrzo izašli sa svojim rešenjem: slično ograničenje cena energije, koje bi se finansiralo kroz nešto kreativnije računovodstvo.
U oba slučaja, energetske kompanije bi dobile velike sume javnog novca (najmanje 29 milijardi funti) što bi im omogućilo da svojim kupcima i dalje šalju račune koje mnogi ne mogu da plate. Iz ovih predloga, netom nakon finansijskih paketa pomoći u pandemiji, koje su podržale sve stranke, očigledno je da postoji široka podrška za vanredne intervencije uz vrlo malo razmišljanja o uzrocima krize - ne računajući kritike ličnosti odlazećeg premijera.
Konsenzus o finansijskoj pomoći upadljivo je sličan modelu po kom neoliberalni kapitalizam decenijama funkcioniše globalno. Proizvođači i distributeri struje i energenata izvlače profit od države dok mašu računima koje građani ne mogu da plate, praktično preteći da milione ljudi liše sredstava za život. Taj proces, kapital koji ucenjuje javnost, traje decenijama na globalnom jugu, gde su zemlje koje se suočavaju sa finansijskom, energetskom, pa čak i krizom javnog zdravstva suočene sa ucenom MMF-a, Svetske banke i multinacionalnih korporacija sa sedištem u SAD ili Evropi. Novac za ublažavanje neposrednog društvenog sloma obezbeđen je pod uslovom strukturnih reformi i sporazuma o otplati koji guraju generacije građana u decenijske dugove, ekonomsko restrukturiranje i strogu štednju kako bi se obezbedili profiti korporacija.
Kako tvrde Kodžo Koram i drugi, intervencije MMF-a/Svetske banke potkopale su rast alternativnih političkih pokreta i uvele postkolonijalne nacije u kapitalistički sistem gde se bogatstvo distribuira naviše. Prakse koje su nekada imperije primenjivale na svoje kolonijalne subjekte, sada su usmerene na domaće stanovništvo. Ucenjivački kapitalizam i paketi finansijske pomoći nisu novina, ali se njihov obim proširio.
Prema konsenzusu o finansijskoj pomoći, kao i u slučaju intervencija MMF-a, od države i njenih građana se očekuje da plate ucenu privatnih kompanija, a da ništa značajno ne dobiju zauzvrat. Nema nagoveštaja da bi društvo moglo da stekne udeo u kompaniji u zamenu za novac koji joj uručuje. Akcionari i izvršni direktori dobijaju „zaštitu“ ili „kompenzaciju“ umesto da se suoče sa negativnim stranama rizika koji je navodno svojstven ulaganjima. Paket finansijske pomoći sprečava krizu, ali održava stanje povoljno za kapital.
U osnovi leži pretpostavka da će se u nekom trenutku desiti povratak u „normalnost“ samoregulišućih tržišta privatnih aktera. Ali finansijska pomoć tim akterima, bez strukturnih promena, gura nas u sve veće gubitke za društvo samo da bismo održali goli život, dok čuvamo propali tržišni sistem koji ne samo da generiše krize, već́ i ograničava njihova moguća rešenja - kao što to mnoge države globalnog juga doživljavaju decenijama.
Nema samo UK visoku inflaciju, ali kapitulacija pred ucenom energetskih kompanija ovde se čini posebno akutnom, kao i stvarna stopa rasta troškova. Francuska može da snizi cene preko svoje državne energetske kompanije, Španija i Nemačka su intervenisale da smanje troškove javnog prevoza, a mnoge od predloženih mera širom Evrope uključuju preuzimanje udela u energetskim kompanijama ili strožiju regulativu. Ujedinjeno Kraljevstvo, međutim, zagazilo je preduboko u neoliberalnu rupu da bi prihvatilo čak i blagu socijaldemokratsku politiku.
Nova premijerka bi mogla doći u iskušenje da odbije ucene energetskih kompanija i pusti ljude da pate i umiru, ali velike su šanse da će Tras biti primorana na neki oblik paketa finansijske pomoći kompanijama. Opozicione stranke levog centra mogle bi da iskoriste priliku da odbiju ovaj konsenzus i umesto toga razmotre suštinske političke i ekonomske alternative, poput javnog vlasništva, kao uslove za još jednu veliku fiskalnu intervenciju. Bez tih alternativa, posebno u uslovima klimatskog kraha, uvek će biti samo novih kriza, više finansijske pomoći i većih ucena koje treba platiti da bi se zaštitila sredstva za egzistenciju ogromnih delova društva. Ključna razlika između finansijske pomoći MMF-a i onoga što se sada dešava u UK jeste u tome što ne postoje zahtevi za velikom strukturnom reformom - umesto toga, zahteva se da sve ostane kao što jeste. Na taj način, novac od ucena nastavlja da se sliva.
(London Rewiew of Book; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
