Sinoć sam bio na njujorškoj promociji Rane Faroohar.
Objavila je novu i važnu knjigu, Povratak kući: put do prosperiteta u postglobalnom svetu, u kojoj analizira globalizaciju danas i ispituje šta bi mogla doneti budućnost. Knjigu nisam pročitao, nisam zatražio ni besplatan primerak (iako ih je bilo dosta). Znam koliko je autorima stresno sastavljanje simpatičnih posveta posle promocije, pa nisam hteo da je opterećujem (radije ću kupiti knjigu). Ali čitao sam njene članke u Financial Timesu. Na promociji sam saznao da će joj objaviti važan programski tekst, pa sam nabavio taj broj.
Ideja koju u ovom tekstu obrazlaže nije nova, ali ona to radi neobično jasno i precizno i čini to u pravom trenutku. Teza je da zapad treba da odustane od globalizacije i vrati se trgovinskim blokovima koji će se formirati između država koje dele određene političke vrednosti i geopolitičke interese. Zapad takođe treba da primeni ono što Chrystia Freeland, kanadska vicepremijerka, naziva “friend-shoring”, povlačenje proizvodnje i usmeravanje trgovine na teritorije prijateljskih zemalja. Govor koji je Chrystia Freeland nedavno održala u Brookingsu autorka citira s odobravanjem.
Dva su razloga za odustajanje od globalizacije. Prvi je taj što je ovaj proces bio ekonomski poguban za srednje klase na zapadu. “Slonovska kriva”, koju smo izvorno objavili Christoph Lakner i ja, pokazuje suštinu problema: period visoke globalizacije od 1988. do 2008. bio je dobar za srednje klase u Aziji i globalni 1 procenat na vrhu, ali ne i za srednje klase na zapadu. Drugo, na terenu geopolitike globalizacija je doprinela usponu Kine koja je sada glavni konkurent Sjedinjenim Državama. Danas Kina generiše 21 odsto globalnog BDP-a, u odnosu na američkih 16 odsto, dok su 1988. ti procenti iznosili 3,5 i 20.
Navedeni argumenti za odustajanje od globalizacije i vraćanje regionalnim blokovima itekako imaju smisla iz perspektive političkih interesa zapadnih zemalja. Na veliku žalost američkih liberala, ideju je prvi izložio Donald Trump, pa su sada u sprovođenju ove i nekih drugih inicijativa prinuđeni da idu njegovim stopama.
Pitanje je kako će se takav preokret opravdati pred ostatkom sveta. U zapadnom narativu posle 1945. zastupan je upravo suprotan stav: slobodna trgovina je od koristi svima i doprinosi miroljubivoj koegzistenciji. Čak i ako ne prihvatamo tezu koju zastupaju Montesquieu, Bloch i Doyle, o trgovini kao garantu mira, ekonomski argumenti u prilog slobodnoj trgovini uvek su bili snažni, a primeri Kine, Indije, Vijetnama i Bangladeša dodatno su ih ojačali.
Zapad koji je dugo bio glavni ideološki zagovornik slobodne trgovine sada menja stav zato što mu slobodna trgovina više ne ide u prilog. Ali iz globalne perspektive to nije važno: ideja slobodne trgovine nikada nije podrazumevala posebnu korist za jednu stranu – kao što je slučaj s merkantilizmom – već zajedničku korist za većinu učesnika. I nikada se nije podrazumevalo da će korist biti raspodeljena apsolutno svima, već da će strane koje imaju gubitke biti kompenzovane na domaćem terenu ili da se bar neće dopustiti da njihovi gubici poremete ovaj proces.
Sada nam govore da je vreme da se čitav aranžman preispita. Ali nije nam dozvoljeno da zaokret nazovemo pravim imenom i kažemo da je u pitanju povratak trgovinskim blokovima. Takvih blokova je bilo u prošlosti: britanske imperijalne preferencije, japanska zona zajedničkog prosperiteta, centralnoevropska zona Velike Nemačke, sovjetski Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć. Blokovi su odgovarali geopolitičkim interesima uključenih zemalja. Poslednjih 80 godina smatrali smo da su to ideološki retrogradni ostaci kvaziautarkičnih politika “otimanja od suseda”. Sada treba da poverujemo da se “friend-shoring” po nečemu razlikuje od trgovinskog bloka. Ne razlikuje se. Dobili smo merkantilizam pod novim imenom i trgovinske blokove u drugačijem pakovanju.
Postoji još jedan problem. Zapad je dugo bio “nadležan” za dominantnu ekonomsku ideologiju. Tu ideologiju su usvajale sve međunarodne organizacije. Ako zapad pođe putem trgovinskih blokova, kako će MMF objasniti Egiptu, Paragvaju, Maliju i Indoneziji da oni treba da ostanu u režimu slobodne trgovine? Ako se globalizaciji (opravdano) pripisuju rast dohotka u Aziji i najveći pad globalnog siromaštva u istoriji, da li sada treba da preokrenemo politike borbe protiv globalnog siromaštva i proglasimo trgovinske blokove za temelj novog ekonomskog poretka? Ko će to saopštiti MMF-u, Svetskoj banci i Svetskoj trgovinskoj organizaciji?
Odustajanje zapada od globalizacije je razumljivo iz merkantilističke perspektive nacionalne veličine. Colbert bi to podržao. Ali ne treba se zanositi idejom da će se ostatak sveta preko noći promeniti i da će mu promaći pune razmere ideološke promene koju ovaj trend nosi. Da se neće zapitati nije li onaj prvi impuls za ekonomsko otvaranje bio proizvod nekih drugačijih geopolitičkih interesa koji su u međuvremenu pokazali svoje nedostatke. Univerzalno važenje ideologije nije moguće održati ako nismo spremni da je i sami prihvatimo.
Global inequality and more 3.0, 18.10.2022.
Preveo Đorđe Tomić
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")
Bonus video:
