Bio sam na dva kraljevska rođendana, dobro, same slavljenice, holandska i engleska kraljica, nisu baš bile prisutne, ali sam bio na prijemima koje su tim svečanim povodom upriličile ambasade u Beogradu, znam da sam se rukovao sa obojicom ambasadora, ali samo po jedanput, kad sam ulazio; to ni Njihove Ekselencije ni ja nismo mogli da izvrdamo, čak i da smo hteli, takav je bio protokol. Možda je bilo učtivo i na odlasku da se pitam sa domaćinom, ali sam ja u svojoj najboljoj tradiciji neopažen i nepožaljen ni od zvanica ni od domaćina, ubrzo rešio da napustim to za mene neprirodno okruženje.
Možda sam, sad mislim, mogao nakon prvog rukovanja da se neopaženo ubacim među novodošavše zvanice pa da se još jedared rukujem sa ambasadorom (ali to se i fotografiše sve, i kasnije, kad bi izrađivali slike, primetili bi da se ja u jedinom svom braon odelu pojavljujem dva puta; da, nisu mi nikad poslali te slike, neka im je halal), ali ne verujem da bih uspeo da se sa istom osobom rukujem četiri puta.
Ma koliko nas predstavnici ovih negdašnjih kololonijalnih sila pozdravljali mehanički - ko ne bi: treba se rukovati sa nekoliko stotina duša - ipak bi me mogli prepoznati i reći mi: „Hajte da se neko vreme više ne rukujemo, idite da nešto pojedete dok zvanice nisu obrstile sve što je ketering doneo i servirao!“. Sad čujem da se naš predsednik četiri puta rukovao sa američkim predsednikom koji je ugostio svetske velikaše nakon sednice u Ujedinjenim nacijama. Ili je pravilno reći da se g. Tramp četiri puta rukovao sa g. Vučićem, to jest da je domaćina srce vuklo opet i opet ka našijencu? Potonji, šta će, iako tačno zna da su se već rukovali jednom, pa drugi, pa treći put! - i četvrti put prihvata pruženu mu desnicu: ovo je moj lični, a možda i svetski rekord!
Ili su oba predsednika osećala istu dosadu razgovarajući sa drugima i rukujući se sa drugima, pa su obojica kroz naoko prijatni žamor prijema i kroz živu ogradu od državničkih telesa i toaleta nepogrešivo stremili jedan ka drugome, ah, opet vi, lepo je videti vas toliko puta u toku iste večeri, dajte da vam stisnem ruku još jednom…
Ili je Makronu koji ubi boga u njemu Tramp morao reći: „Izvinićete me, moram još jednom da se rukujem sa predsednikom Srbije, pre deset minuta kad smo se pozdravili rekao je ‘triput Bog pomaže’, ali, verujte, meni razgovora sa njim nikad dosta, svi se tiskaju oko njega, i ne mogu da dođem do reči ako se opet sa njim ne rukujem…“
Možda ćemo uskoro pročitati rečenicu u kojoj će američki predsednik ne znajući šta čini parafrazirati našu Milenković Radu, možda će reći: „Kad god se rukujem sa predsednikom Vučićem, ja puno od njega naučim, evo, samo u toku jedne večeri - kao da sam završio četiri semestra na koledžu!“
Kamere su snimile Makrona koji, videvši šta Tramp radi, počinje da se vrzma oko Vućića ne bi li uknjižio barem duplo rukovanje, ali bi se uvek neko isprečio, te neki drugi državnik, te kelner, te kratko podšišani momak iz domaćinovog obezbeđenja: diskretno su vodili računa da jedino njihov štićenik četiri puta stegne desnicu delije, istu onu od koje su s razlogom strepeli Dinamovi navijači…
Da, prijatnije je misliti kako je u želji da se pokaže g. Tramp prekardašio, nego misliti da naš predsednik saleće četiri puta domaćina, „thank you again, again and again having me here“, rizikujući da mu potonji odbrusi: „Prođi me se, predstavniče male i daleke prekomorske zemlje, pa zamisli da se drugi povedu za tvojim primerom, zavrtelo bi mi se u glavi od istih lica i od tolikih dlanova, jedni su suvi kao lišće opalo sa javora, drugi pak odurno vlažni od treme što će se sa mnom rukovati, jedni me stežu kao kovači, jer drže da je to muški, drugi mi prepuštaju obamrle dlanove, I am sick of that!“
Ili je naš predsednik bio hiperaktivan?! Poput sile koja se iznenada pojavljuje i rešava problem iskrsavao je ispred Trampa na različitim mestima, a ovaj ga nije uopšte upamtio nego mu je sa rasejanošću cara svaki put prepuštao ruku kao da ga prvi put vidi…
Ne, ne, ne!!!
To nikome ne bi služilo na čast.
(Peščanik.net)
Bonus video:
