Kao što se 20. vek, u istorijskom kontekstu, završava ruskom agresijom na Ukrajinu u planetarnim okvirima, tako će se na “devedesete” staviti definitivno tačka u Crnoj Gori sa silaskom s vlasti Mila Đukanovića. Vreme je demantovalo Erika Hobsbauma, teoretičara tzv. Kratkog veka (po velikom britanskom istoričaru 19. vek je bio dugački vek, od Francuske revolucije do kraja Belle Epoque, dok je kratki 20. počeo s atentatom u Sarajevu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 1914. a završio se 1991. godine sa raspadom SSSR-a) baš kao i one koji su mislili da je u Crnoj Gori pala zavesa na prethodni vek sa referendumom o nezavisnosti 2006. godine.
Štaviše, mogli bismo da kažemo da je dvadeseto stoleće u Crnoj Gori trajalo više od veka i po. Primenom Hobsbaumove matrice se zaključuje da se period dugovečnih autoritarnih vladara, započet sa kraljem Nikolom, nastavljen sa njegovim unukom Aleksandrom i zatim sa Josipom Brozom Titom, okončava sa Milom Đukanovićem sledećeg proleća. Nijedna zemlja na svetu nije imala samo četiri vladara, uz dva kratkotrajna interregnuma, u poslednjih 160 godina. Čak je i Velika Britanija promenila, u istom periodu, sedam kraljeva i dve kraljice.
Ironija sudbine je da se propaganda DPS-a bazira na širenju straha od povratka devedesetih. Kažemo ironija jer je lider DPS-a i pokretač te kampanje Đukanović poslednji relikt zlokobnog desetleća na prostorima bivše Jugoslavije. Svi akteri tog doba nisu više na životnoj ili političkoj pozornici osim predsednika Crne Gore koji nedostatak podrške u biračkom telu želi da zameni međunarodnom potporom i dozvolom da protiv volje većine građana Crne Gore nastavi da gospodari državom. Zvuči groteskno da neko ko uporno drži zemlju zarobljenu na matricama iz devedesetih godina, optužuje druge da žele da je vrate tamo.
Đukanović je bazirao svoju politiku na izolaciji Srba u Crnoj Gori i njihovih političkih predstavnika optužujući ih nekada za antidržavno delovanje, nekad za prosrpsko a nekad za prorusko. Na taj način je vođa DPS-a prisiljavao opoziciju da bude u stalnoj defanzivi, primorana da se pravda sve vreme i koprca u identitetskoj (Crnogorci vs. Srbi) i ideološkoj (Zapad vs. Istok) zamci, nekad pred domaćom, a često i pred međunarodnom javnošću.
U formuli po kojoj Crnogorci glasaju samo za DPS i “tradicionalne” partnere, plus mesta zagarantovana manjinskim strankama, DF je trebalo da nastavi da monopolizuje srpsko biračko telo i igra ulogu strašila za EU i NATO partnere, kao nepopravljivi proruski element, pretvarajući Srbe u Crnoj Gori u neku vrstu turskih Kurda, DF u PKK a Mandića, Kneževića i Medojevića u troglavog Očalana.
Međutim, Đukanović je toliko nagazio tu polugu održavanja vlasti da mu se ona vratila kao bumerang. Od izolovanih Srba u Crnoj Gori i njihovih stranaka bez koalicionog kapaciteta van prosrpskog miljea stigli smo do izolovanog DPS-a kome čak SDP i Bošnjačka stranka otkazuju poslušnost.
Demokrate, Ura i na kraju Evropa sad su razmontirale Đukanoviću etničku matricu koja je bolno delila Crnu Goru obezbeđujući Milu lake izborne pobede. Uz sve prateće dečije bolesti, Demokrate, Ura i Evropa sad, su omogućili građanima, bez obzira kako se izjašnjavaju, da izađu iz začaranog identitetskog kruga i dobiju njima prihvatljivu i komotnu alternativu. Tako smo i stigli u poziciju da na sledećim izborima, prvi put, “identitetskocentrične” stranke mogu da ostanu u manjini.
Predsednik Đukanović je uz podršku pojedinih predstavnika nevladinog sektora, koji su skinuli maske i otvoreno stali na njegovu stranu, uložio veliki napor preko bliskih ljudi u državama članicama EU, uglavnom iz manje značajnih i bez ozbiljnog rejtinga i političke težine u Uniji (Tonino Picula, Vladimir Biličik i Miroslav Lajčak), da kreira sliku u pojedinim krugovima u EU o opasnosti od ruskog i srpskog uticaja na prilike u Crnoj Gori. Otišao je toliko daleko da uverava partnere u NATO-u da bi Crna Gora bez njega na vlasti mogla da se odrekne svoje nezavisnosti i vrati u državnu zajednicu sa Srbijom i u rusku orbitu?!
Ta propaganda je imala samo delimični efekat u smislu da je Demokratski front ostao na listi nepoželjnih partnera EU i SAD, međutim Vašington i Brisel igraju na kartu Demokrata, Evrope sad i Ure insistirajući na izboru sudija Ustavnog suda pa na raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora koji bi trebalo da stave u aut i DPS i DF.
Savjet mandataru Lekiću: Uvijek nezavisni, nikad izolovani
Sedmostruki šef diplomatije u Kraljevini Italije Emilio Viskonti Venosta je ušao u istoriju sa krilaticom “Uvek nezavisni, nikad izolovani” aludirajući na problematične odnose sa Francuskom i Austrougarskom. Miodrag Lekić, u to sam siguran, poznaje Viskontijevu maksimu i verujem da će je primeniti jer ona oslikava i karakter bivšeg ambasadora i duh Crne Gore.
I kad smo već kod Italijana, korisno je setiti se reakcije nekadašnjeg predsednika Evropske komisije Romana Prodija, pre dvadeset i kusur godina, kada je u Austriji ekstremna desnica Jerga Hajdera trebalo da uđe u vladu. Predsednik Francuske Žak Širak je u ime grupe svojih kolega pozvao Prodija i eksplicitno tražio da Evropska komisija uvede sankcije Austriji. “Gospodine predsedniče, ne mogu da se sankcionišu rezultati glasanja u jednoj zemlji, odnosno slobodna volja građana, sankcionišu se odluke i potezi nove vlade”, usprotivio se žestoko italijanski državnik.
Ne bi bilo loše da Lekić podseti na tu anegdotu pojedine dušebrižnike u EU i EK kao i na legitimitet njegove vlade u biračkom telu Crne Gore iskazanu na poslednjim izborima, a o legalitetu će odlučivati Ustavni sud kad se kompletira.
Takođe, italijansko iskustvo bi moglo da posluži Lekiću i oko sastavljanja vlade i posebno oko personalnih rešenja za ministarstva. Vašington je jasno stavio do znanja da zbog kontroverznih odnosa Matea Salvinija i Lige sa Rusijom Vladimira Putina on i njegova stranka ne bi trebalo da dobiju ministarstva sile, spoljnih poslova i bezbednosne agencije.
Italijanska premijerka Đorđa Meloni, s kojom malo ko može da se takmiči u nacionalizmu i suverenizmu, uvažila je pozicije najvažnijeg i najjačeg partnera i saveznika. Šef diplomatije je postao Antonio Tajani iz Forca Italije, ministar odbrane najbliži saradnik Melonijeve Gvido Krozeto, ministarstvo unutrašnjih poslova je otišlo u ruke profesionalca i državnog funkcionera Matea Pjantedozija, dok su na mestima obaveštajnih službi ostali ljudi koje je postavila vlada Marija Dragija. Liga i Mateo Salvini su dobili važna ministarstva u oblasti ekonomije, finansija i infrastrukture. Što bi rekli Italijani, žena pijana a bačva puna vina (la moglie ubriaca e la botte piena), zvuči bolje od sitog vuka i ovaca na broju.
Par netraženih savjeta DF-u
Čelnici DF-a bi mogli mnogo da nauče iz italijanskog iskustva u poslednje tri godine. Tokom 2019. kada je postalo izgledno da bi Braća Italije mogli da budu najjača stranka u okviru desnog centra i da samim tim iznedre premijera/premijerku, Đorđa Meloni i Gvido Krozeto su počeli intenzivno da rade na akreditovanju njihove partije i njih samih kao pouzdanih i odgovornih partnera u očima Amerikanaca i EU. Shvatili su da je cela Evropa, svidelo se to nekome ili ne, deo američke imperije i da nema prosperiteta za nikoga ko vesla u suprotnom smeru od Vašingtona.
Paralelno, Mateo Salvini je učvršćivao odnose sa Vladimirom Putinom i Rusijom, zaoštravajući rečnik protiv Evrope i NATO-a, šurovao sa Viktorom Orbanom i povlačio poteze koji su bili, najblaže rečeno, ambivalentni. Rezultat je pred očima svih: Braća Italije su ubedljivo najjača stranka u Italiji, Melonijeva je premijerka i nikome nije palo na pamet da uvodi sankcije ili izoluje njenu vladu, dok se Liga vratila na nivo od pre deset godina sa jednocifrenim brojem glasova, sve izvesnijim cepanjem stranke i nemogućnošću da vode ministarstva sile koja su žarko želeli zajedno sa kontrolom nad obaveštajnim službama.
S druge strane, Braća Italije su, koliko god da su napravila zaokret kada je u pitanju spoljna politika i odnos prema NATO-u, SAD i Rusiji, toliko ostali nedorečeni u odnosu prema fašističkoj epohi prema kojoj i dalje pojedinci pokazuju nostalgiju držeći Italiju zarobljenu u vekovnoj raspravi o fašistima i antifašistima.
Naravučenije - poštovani DF-ovci, vreme je da se promenite inače će vas promeniti ili zameniti ili usitniti. I pazite se čistunaca tradicionalista i velikih patriota, jer što reče Pjetro Neni: “Pažnja čistunci, naći će se uvek neki čistiji od vas koji će vas počistiti!”
Bonus video:
